Izvor: Politika, 31.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd i ljudi Raška Dimitrijevića
Ove godine navršava se dve decenije od smrti legende Beogradskog univerziteta, profesora Raška Dimitrijevića
U spomen Rašku Dimitrijeviću (1898–1988), bio je naziv nedavno održanog predavanja koje je upriličeno u Zadužbini Ilije M. Kolarca u Beogradu, povodom dve decenije od smrti ovog čuvenog profesora i legende Beogradskog univerziteta. U razgovoru su učestvovali Dragan Nedeljković, Miodrag Radović i Milovan Vitezović.
Raško Dimitrijević bio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedan od naših najboljih besednika i prevodilaca, čovek koji je bio simbol najlepšeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega posvećenik literature i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.
Kako se moglo čuti te aprilske večeri, kada su se mnogobrojni bivši studenti Raška Dimitrijevića okupili na Kolarcu da obnove sećanje na njegovu izuzetnu ličnost, mladi sa svih beogradskih fakulteta odlazili su na Dimitrijevićeva predavanja sa rečima: Idemo kod Raška! To je značilo da će slušati njegove uvek brižljivo pripremane besede o Molijeru, Rilkeu, Betovenu, Mikelanđelu, Geteu"
Na Kolarcu se mogao čuti i audio zapis razgovora koji je Dragoslav Simić, novinar Radio Beograda i nekadašnji student Raška Dimitrijevića, obavio sa svojim profesorom.
– Rođen sam u Beogradu i u njemu sam proveo tri četvrtine veka. Moj posao i interesovanje uvek su bili takvi da sam dolazio u dodir sa interesantnim ljudima. U moju ulicu Dva bela goluba, a docnije Svetogorsku, Bitoljsku, Žorža Klemansoa, a sad Lole Ribara, dolazio je često Milan Rakić. Dok se nije oženio i otišao u diplomatsku službu, svakoga dana dolazio je kod majke na ručak. Govorili su: Evo, dolazi nam Rakić, znači da je podne. Kasnije sam se i orodio sa njim, bio je teča moje žene. Više puta odlazio sam k njemu na razgovor ili ćutanje, ili slušanje muzike. Lepo je svirao, voleo je Betovena. Kad sam mogao da ga slušam, a i sam se aktivno bavio muzikom, te trenutke proveo sam u razumevanju koliko je muzika uticala na njegove stihove, govorio je profesor Dimitrijević.
Raško Dimitrijević se sećao i svog druženja sa Simom Pandurovićem, sa mlađim bratom Milutina Bojića, Brankom Lazarevićem, Uskokovićem, Vinaverom, glumcima Dobricom Milutinovićem i Mikom Ristićem, i razgovora sa nezaboravnim boemom i pesnikom Tinom Ujevićem. Posebno je cenio Andrićev „Ex ponto”, iako je naš nobelovac ovu svoju knjigu smatrao mladalačkom.
Profesor Dragan Nedeljković sa osobitim poštovanjem govorio je o Rašku Dimitrijeviću, podsetivši na to koliko je on bio jedinstvena ličnost u našoj sredini, kao i na to koliko je ostavio dragocenih prevoda, među kojima je i „Veliki Mon” Alena-Furnijea Anrija.
– Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio „glavni solista u tom orkestru”, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.
Miodrag Radović, koji je prikupio građu za monografiju o Rašku Dimitrijeviću, naglasio je da je onstvarao sjajne besede, ali da je i pisao mnogo više no što je objavljivao. Radović je istakao da je Dimitrijević vodio vrlo bogatu prepisku koja se čuva u rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu, a pisao je i dnevnik.
Između ostalog 1930. godine napisao je „Knjigu o planini”, poetsko delo jednog ljubitelja prirode i planinara.„Moj prvi susret sa planinom” knjiga je koja je nastala 1935, kao rezultat predavanja o Jastrepcu, a 1982. godine objavljen je u „Delta presu”, u tiražu od pet hiljada primeraka. Dimitrijevićev roman „Ka visinama i ćutanju”, koji je 35 godina držao u fioci, rekao je Radović.
Milovan Vitezović podsetio je na to da se profesor Dimitrijević družio sa trojicom braće Nastasijević i da je sa njima muzicirao na čuvenim sedeljkama, pod patronatom Ruže Vinaver, a naglasio je da ima dovoljno građe da uskoro objavi knjigu „Beograd i ljudi profesora Raška Dimitrijevića”.
Marina Vulićević
[objavljeno: 01/06/2008.]
