Izvor: Politika, 23.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beleške o osećanjima
Do otvaranja 48. oktobarskog salona deli nas još sedam dana. Loran Heđi je treći umetnički direktor koji dolazi iz inostranstva, od kako je, pre nekoliko godina ustanovljena međunarodna koncepcija ove ugledne i najstarije manifestacije vizuelnih umetnosti kod nas. Njegovi prethodnici, podsetimo, bili su Anda Rotenberg i Rene Blok.
Loran Heđi je pre nekoliko dana stigao u Beograd i uključio se u ubrzane pripreme na licu mesta. "Na Salonu izlaže oko 70 umetnika i verujte, sa svih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 70 sam uspeo da razgovaram i da se dogovorim, tokom proteklih meseci", kaže Loran Heđi kustos koji je prvog septembra obeležio 30 godina rada. Trenutni angažman Lorana Heđija je mesto direktora Muzeja moderne umetnosti u Sent Etjenu u Francuskoj. Bio je direktor Muzeja moderne umetnosti – Fondacije Ludvig u Beču i osnivački direktor Centra za savremene umetnosti u Napulju. U njegovoj biografiji ubeleženo je i da je bio jedan od kustosa na 45. Bijenalu u Veneciji, umetnički direktor Trijenala skulpture u Štutgartu(1995), kustos Prvog bijenala u Valensiji (2003)...
Loran Heđi je još na prvom, martovskom predstavljanju koncepcije ovogodišnjeg Salona obećao toplu, emotivnu izložbu koja se fokusira na "male ljudske realnosti i skeptična je prema globalističkim i totalitarnim konceptima".
– Ova izložba odražava moju viziju o mikronarativima. Želim da pozovem sve posetioce da sagledaju antropološko poreklo umetnosti koje je zapravo pozadina tih mikronarativa. U današnjem svetu ljudi žele da privuku pažnju tržišnim vrednostima. Ja nisam protiv tržišta, ali umetnost ne bi trebalo da mu bude podređena i da tržište bude isključivi uzrok njenog opstanka. Takođe ne tražim umetnost spektakla, koja će privući ljudima pažnju, već umetnost koja govori o stvarnim ljudskim problemima, i u tom smislu želim da ljudi shvate kako im je takva umetnost potrebna.
Uprkos brojnim estetskim razlikama, mnogo je umetnika koji žele nešto da nam daju, da nam kažu, da nas pozovu da pogledamo njihove male umetnosti. Male ne u smislu vrednosti, nego takve koje se fokusiraju na mikrokomunikacije između umetnika i okoline. Ima mnogo dela koja funkcionišu kao lični dnevnik, opservacije, male beleške o osećanjima, govore o neobičnim malim, ali stvarnim emocijama. Videćete dela koja govore o telesnim osećanjima, o situaciji između čoveka i žene, odnosu mladog i starog, o ljudskim bićima, objašnjava u razgovoru za "Politiku" Loran Heđi.
Umetnički direktor Salona naglašava da odabrane radove odlikuje visoka intimnost, ali ne u smislu egzibicionizma, već otvorenosti. "To je kao kada uđem u nečiji stan i zateknem neki mali nered koji zapravo otkriva deo ličnog života te osobe".
Na centralnoj izložbi dominiraju imena žena-umetnica, sa crtežima, akvarelima... "Američki kritičari određuju njihove radove kao "story telling", ali ja bih rekao da to nisu priče, već male opservacije koje oni sa nama dele.
– Marija Busman, umetnica iz Austrije, izlaže crteže sa temom dijaloga između raznih bića, ponekad i njihovih senki, Frauke Bogaš iz Nemačke pokazaće nam senzibilne crteže osvetljenih prostora, semena koje klija, bašte u noći, a na crtežima Sandre Vaskez de la Ore videćemo ljudsko telo u vezi sa religioznim objektima, umetničkim simbolima, vudu predstavama. Fransoaz Petrović, francuska umetnica, pravi divne senzitivne akvarele o ljudskom telu i o delovima tela povezanim sa objektima fantastične figuracije. Fantastične ideje vezane za projekciju ljudskog tela kao temu uzimaju i korejski umetnici.
I dok će prvi deo ove velike izložbe teći pod nazivom "Iskušenja malih realnosti – mikro društva", drugi deo odnosi se na predstavljanje dela umetnika iz tri svetske metropole, pa je označen kao "Urbana raskršća – Njujork, Pariz, Seul". Na pitanje po čemu je danas Seul interesantan u umetničkom smislu, i zašto je pored američkog i evropskog centra izabran baš ovaj grad u Aziji, a ne na primer Tokio ili Šangaj, Loran Heđi odgovara:
– Nisam želeo da pravim omaž Tokiju jer je on bio važan šezdesetih godina prošlog veka za vreme pokreta fluksus. Mlada generacija, danas, inspirisana je haj-tekom i novim medijima. Dalje, ako govorim o Kini, i Peking i Šangaj su zarobljeni u kandžama tržišta, velikih umetničkih sajmova, galerija. Peking je u okovima ekonomije, pa je umetnost dekoracija te ekonomije. U Koreji sam, nasuprot ovome, video novu vrstu temeljnog istraživanja psihološkog konteksta. Fragilnost, intimnost, psihološko angažovanje, mekoću u odnosu na visoke tehnologije, odsustvo megalomanije i spektakla, nisam našao ni u Kini, ni u Japanu. I kada je reč o Evropi, možda bi mnogi kuratori izabrali London, ali ja sam se opredelio za Pariz kao kosmopolitski, prijemčiv, kao mesto za nove narative u ljudskom smislu, objašnjava Heđi.
Poziciju Beograda na raskrsnici velikih umetničkih centara, naš sagovornik definiše činjenicom i ličnim uverenjem da Beograd ima karakter velikog grada. Citira svoja dva asistenta koji su prvi put u našem glavnom gradu i koji su, prema Heđijevim tvrdnjama, nezavisno jedan od drugog odmah izjavili da osećaju metropolitski duh u Beogradu.
"Arhitektura, stav ljudi, urbane ulice, sve to čini ovaj grad kosmopolitskim. Uopšte, u svim bivšim komunističkim zemljama umetnost i kultura su dobijali važnu ulogu u smislu da su korišćene kulturne metafore u okviru dominirajućih političkih diskusija. I filmski radnici i pisci i dramaturzi i vizuelni umetnici izražavaju emocije kroz metaforu. Na Zapadu je sve pitanje tržišta. U tom smislu sve te zemlje, uključujući i one koje su pripadale bivšoj Jugoslaviji su veoma važne jer mogu da doprinesu kreiranju novog kulturnog modela u Evropi", kaže Loran Heđi.
[objavljeno: ]
