Izvor: Blic, 06.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Belef
Belef
Muzički program sa predznakom rokenrola na ovogodišnjem BELEFu (selektor Zorica Kojić) uspostavio je vezu između epoha na način na koji to retko polazi za rukom i mnogo bogatijim gradovima, sa daleko razvijenijom svešću i kulturnom politikom. Erik Bardon, Roxy Music i Lori Anderson danas, kao i tokom proteklih decenija, funkcionišu kao stabilni simboli značajnih razdoblja u istoriji popularne muzike (šezdesete, sedamdesete, osamdesete), čiji značaj nimalo nije izbledeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tokom vremena. Naprotiv, beskompromisnost Erika Bardona, revolucionarnost Roxy Music i istraživačka odvažnost Lori Anderson doneće beogradskom letu duh vrednijeg dela sveta upravo u trenutku kad mu je životno potreban. Izmučen nadom i razočaranjima, Beograd se suočava sa jednim od najneprijatnijih trenutaka u novijoj istoriji, u kome je preko potrebno da gradske institucije nedvosmisleno pokažu građanima da žele i mogu da budu na istoj strani.
U tom smislu, podrška kapitalnim događajima poput nastupa Roxy Music, ili Lori Anderson predstavlja PR kakav se ničim ne može platiti i odličje kojim aktuelna gradska vlast može, u meri sopstvenih procena, da se ponosi još dugo vremena. Upravo to – prepoznavanje i materijalno, a ne samo deklarativno podržavanje zaista značajnih kulturnih dešavanja – svedoči da još uvek nije sve izgubljeno i da glavni grad Srbije, ako to želi, ume da komunicira preko jasno definisanih gestova čija upečatljivost teško može biti dovedena u pitanje.
Odgovor građana, ne samo Beograda, takođe bi morao biti nedvosmislen: za koncertne događaje tog formata nijedna dvorana ne bi smela da bude prevelika.
Vrapci
Malo se toga sećam iz svog detinjstva. Znam da su mi pevali pred spavanje: 'Sve ptičice iz gore...' i da sam pitao: Da li su to vrapci? Oni potvrđuju, samo da bih što pre zaspao. Ja se tada rasplačem. Oni brzo počinju da pevaju: 'Ide Mile lajkovačkom prugom... sjaji mu cigara...' Pitam: Je l’ to Mile nosi svica? 'Jeste', kažu, 'spavaj!' Meni milo, kezim se. Ubih se od smeha. Onda brzo počinju da pevaju: 'U Milice, u Milice, rumen jagodice...' Pitam: Da li su te jagodice sa šećerom? Znam, donosila mi baba iz šume u lončetu na tufne. 'Jeste', kažu, 'spavaj već jednom!' Ko, bre, da spava kad mu pred očima Milica trčkara po šumi i bere jagodice?
A oni ispevali šta su znali i ponovo počinju drugi krug: 'Sve ptičice iz gore, spustile se na more, samo jedna ostala koja mi je pevala o nesritnoj jubavi...' Ja se ponovo zacenio. Oni ne shvataju šta mi je, kapiraju da cigaru pogrešno shvatam kao svica, da očne jagodice mešam sa šumskim jagodama, ali ptičice sasvim pravilno prepoznajem kao vrapce jer vrapci i jesu ptičice. Ne kapiraju da je zabuna u prilogu za mesto i da ja ono 'iz gore' vidim kao sliku u kojoj ptičice izgore (zapale se) i osmuđenih krila padaju u more. E, to me razbije. I danas.
Setio sam se toga kada su moji klinci bili mali. Nismo im ništa pevali, ali smo ih učili da hrane vrapce. Oni sada za to nemaju vremena, idu na žurke, kucaju poruke... a meni, kao i svakom starcu, prešlo u naviku. A navika je ustav staraca. U početku tih ptičica beše sasvim malo. Raspitivao sam se da li i drugi primećuju da ih nema ni izdaleka koliko ih je bilo u našem detinjstvu. Primećuju, ali ne znaju zašto. Ali ja sam uporan i ispod svoje terase uzgojio sam savim pristojno jato. Stalno krstare oko prozora; kod mene u kući odavno nema ni muva ni komaraca.
Ovih dana čitam u novinama da vrapci u Evropi izumiru. U Engleskoj ih gotovo više i nema. U Francuskoj su bolje sreće, tamo su se prepolovili. Ja i dalje bacam mrve sa svoje terase, kao Ivica i Marica, pomoću njih se vraćam u neki sretniji život; u neku svoju zagubljenu Evropu.
