Izvor: Politika, 11.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bekstvo od učmalosti
Kad smo se mi zapitali ko su vodeći srpski intelektualci i da li se taj pojam može definisati, kaže poznati pisac
Jedan od naših najpoznatijih savremenih proznih pisaca, Mladen Markov, nedavno je objavio novi roman pod naslovom "Teskoba". Knjiga, čiji je izdavač beogradski Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, u vrhu je novopokrenute edicije "Novo delo" u kojoj će biti objavljivana žanrovski različita ostvarenja domaćih autora.
Mladen Markov je pisac istančanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osećaja i osećanja kada su u pitanju teme kao što su narod i zemlja, istina i istorija, individualno i kolektivno, krivica i odgovornost. Dobar poznavalac ljudske psihe, u svojim ranijim romanima "Likvidacija", "Isterivanje boga", "Smutnoe vreme", "Pseće groblje", "Ukop oca" (za koji je dobio NIN-ovu nagradu), ali i u zbirkama pripovedaka "Banatski voz", "Žablji skok", "Srednje zvono"... obradio je svaku od ovih tema koje se neizbežno prožimaju. U najnovijem delu, romanu "Teskoba", Mladen Markov čitaoca uvodi u priču rečima Roberta Eskarpijea iz "Otvorenog pisma Bogu": "Pakao ne počinje kad se čovek suoči sa smrću, već kad mu se pred očima ukaže sopstveni život."
● Bilo da je star, kao Vaš junak, ili mlad, tek – čovek se uvek oseća teskobno. Da li je teskoba naše "redovno" stanje?
– Teskoba je proizišla iz stanja svesti. Ona je istovremeno i posledica istorijskih dešavanja za koje mi uvek krivimo druge umesto da ozbiljnije zavirimo u sopstvene neizmerne greške. Kad te neko prevari – sam si kriv. Trebalo bi češće ponavljati stih jednog pesnika: "Kad srce zaboli misao je kriva". Uostalom, ja mislim da je cela naša istorija, sa izuzetkom Karađorđa i Miloša Obrenovića, samo posledica pogrešnih poteza tada aktuelnog vođstva.
● Koliko stečeno iskustvo može pomoći da se osećamo bolje?
– Amerikanci su upozoravali Japance pred kraj Drugog svetskog rata da im se može desiti katastrofa ukoliko samo vojska ne položi oružje. Japanci su nastavili sa fanatičnim nacionalizmom. Behu, sećamo se, i avioni – kamikaze. Znamo kako se završilo. I nas su upozoravali. Ne! Srbi i dalje glasaju za Miloševića. I eto, generacije Srba još uvek osećaju posledice. Uostalom, kad smo se mi zapitali ko su vodeći srpski intelektualci i da li se taj pojam može definisati? Ako bismo, eto uslovno, prihvatili misao Seku Turea da je intelektualac svako ko se u određenoj situaciji ponaša zrelo, utvrdićemo da mi i nismo bogzna koliko intelektualna nacija. Ko zna. Možda je to razlog sistema negativne selekcije?! "Teskoba" je pisana namerno visokim tonom, tvrdo i bez udvaranja bilo kojoj grupaciji.
I danas smo svedoci ustreptale navale Srba, kojima je nacionalnost zanimanje, pisaca vučjih polja, svirača na guslama i raznih nedođija, pred kojima uzmiču ozbiljni analitičari palanačkog duha. U SANU primaju kao u azil najžešće Srbe, a VANU osnivaju profesori takozvanog prištinskog univerziteta. To kao da živimo u nekoj dečijoj zemlji. Može se očekivati da će se jednog dana SANU preseliti u Veliku Drenovu a VANU u Ruski Krstur.
I to traje. Od Tita preko Miloševića, do danas. Pa, kako se sudija Bačvanski usred opšte jagme za primat i materijalne otimačine ne bi čudio i priklonio čuvenoj rečenici Mustafe Madžara!
● Knjiga je puna referenci na književnost: Vaši junaci tragaju za sličnostima sa likovima iz literature, čime "pretresate" svetsku i domaću literaturu. Jesu li to Vaša priznanja nekim piscima? Niste baš meki prema Crnjanskom...
– Moji junaci su obrazovani ljudi, okruženi prostaklukom, fukarom i nečim što je još gore: palanačkim duhom. Njihov razgovor i književno sećanje je bekstvo od negativne stvarnosti, duhovne učmalosti i teškog materijalnog siromaštva. Bačvanski je dobrovoljni Ovidije u Tomima, a Jelisaveta – silovana žena. A pametna, obrazovana. Kuda će, ako ne u neko bekstvo? Što se tiče Crnjanskog, to je mišljenje junaka koje se ne može pripisati piscu.
● Pišete o jednom logoru za koji mnogi ne znaju, logoru za decu folksdojčera posle Drugog svetskog rata. Da li je pitanje folksdojčera dovoljno rasvetljeno kod nas?
– Pre svih pisaca temu "Logorizacije Švaba" opisao sam u pripoveci "Proterivanje tate Petera", objavljenoj u zbirci "Srednje zvono". Ozbiljniji zahvat ove teme učinjen je u dvotomnom romanu "Pseće groblje" koji su, u vreme svoje bespogovorne vladavine, postmodernisti bagatelno odbacili objavivši, čak, da neće čitati "političke knjige". U "Teskobi" Bačvanski se seća dana provedenih u logoru za decu folksdojčera u Knićaninu koji je, nažalost, postojao. I opet posledica: logor nam se, Srbima, vratio u vreme rascepa Jugoslavije. I to je u knjizi samo kockica u mozaiku sudbine sudije Bačvanskog. Logor za decu folksdojčera je jedna od tabu tema od kojih mi bežimo, ne znajući poruku priče "Smrt putuje u Samaru".
● A pitanje dece izbeglica koja su, iz porodica koje su ih prihvatile i odgajile, odvođena u tzv. partizanske domove?
– Bio sam 1942. godine, u jednom banatskom selu, prisutan sceni tobožnjeg samilosnog usvajanja siročadi, srpske dece iz Bosne. Seljaci su obilazili oko grupe vašljivih, do glave ošišanih, slinavih, smrznutih dečaka i devojčica. Pipali su im mišice i tek kada bi se uverili da su deca koščata i jaka, tada su ih uzimali. Kad se završio rat, sabrana su ta deca u Partizanski dom. Sa mnogima od njih i sam sam išao u gimnaziju gde su oni uvek dolazili u stroju. Kasnije sam ih sretao na rukovodećim mestima. I danas smo svedoci ustreptale navale dobrog broja ekonomskih i duhovnih profitera sa tih prostora.
● Govorite o sudbini Jevreja, posebno Gece Kona. Zanimljiv način da se otvori pitanje pojedinačne odgovornosti, odnosno pitanje ljudske solidarnosti.
– I to je posledica. Gec i Majer poslati su iz Berlina sa auto-gasnom komorom. Prevozili su Jevreje sa Sajmišta do Banjice. Moju junakinju muči takvo saznanje. Ko je učestvovao u tom zločinu? A ko je znao, a ćutao? Dileme su moralne prirode. Ona, kao čitalac, u skladu sa Čehovljevom porukom da pisac nije lekar već dijagnostičar, postavlja dijagnozu. Uostalom, roman, pored ostalog, ostavlja i nešto malo mesta za dogradnju, ne ide do tavanice.
● Da li iz svega sledi zaključak Andrićevog Mustafe Madžara, koga Vaš junak stalno citira: "Svijet je pun gada"?
– Da. Samo što neizmerno dobija u težini kada se izgovara ijekavski.
● Nema nade, dakle, jer, Vaš se junak boji i ljubavi.
– Njegova je ljubav izgorela. Ostalo mu je samo sećanje. Čitalac bi neprestano trebalo da ima na umu moto knjige koja je kao po nekom unutarnjem nagonu pisana na zadatu temu.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 11.12.2006.]
