Izvor: Politika, 03.Dec.2011, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beda raste a glamur se širi
Zašto nekome treba omogućiti da ponovo radi svoj tekst istog naslova „Kanjoš Macedonović“, kao da radimo „Ajkulu dva“, pita se glumica Dušanka Stojanović Glid
„Ne mogu vam ništa dobro reći. Intimna zabrinutost je deo moje svakodnevice“ bio je spontani odgovor glumice Dušanke Dude Stojanović Glid na pitanje da li možemo da razgovaramo za „Politiku“. Povoda za priču sa ovom harizmatičnom damom srpskog glumišta ima napretek. Gledali smo je nedavno u predstavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Zli dusi“ F. M. Dostojevskog, u liku Varvare Petrovne Stavrogine, u režiji Tanje Mandić Rigonat, na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu. Ubrzo se Duda Stojanović uhvatila u koštac sa novom scenskom junakinjom Ledi Breknel u komadu „Važno je zvati se Ernest“ koju po tekstu Oskara Vajlda režira Nikola Zavišić.
-Ova sezona naginje ka tome da ću od „Zlih duha“, preko Vajldovog „Ernesta“ do Molijerovog „Mizantropa“ čije probe počinju u aprilu, u režiji Egona Savina, praktično raditi svojevrsni produženi scenski lik. Reč je o dominantnoj, manipulativnoj snažnoj ženi sa „muškim mozgom“ koja dominira time što je imućnija od svih. Aktuelna sezona će mi biti obeležena takvom moćnicom koju lično u sebi nikada nisam ni gajila ni naslućivala, a kamo li manipulisala nečim što ne posedujem. Sve ima svoje razloge zašto u određenom trenutku moraš nešto da odigraš, ali verujem da ću sa ovom sezonom završiti sa ovim damama, objašnjava naša sagovornica i dodaje:
- Sa komadom „Važno je zvati se Ernest“ ulazim u svet pozorišne fantazije, alternativne avangarde o kojoj Vajld, zapravo, govori. Čini mi se da ću raditi i baviti se pozorištem koje će da rasvetli ekscentrično, za nas gotovo nemoguće vreme jer živimo u apsolutnom realizmu koji se surduknuo u naturalizam. Ovo će biti moj veliki odušak i eksces, i šik tema, koja nije trivijalnog karaktera, iako su svet Oskara Vajlda i njegovi junaci trivijalni, ekscentrični, ali i neodoljivi. Da li mi danas imamo nešto što može sa tim da se poredi?, pita se Duda Stojanović, i u isto vreme odgovara: „Teško“.
Kultura je, tvrdi naša sagovornica, posebno pozorišna u velikom mraku. Početak sezone u njenom matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu, kaže, protekao je u znaku „reanimiranog dela“ Vide Ognjenović „Kanjoš Macedonović“, što nju, kako naglašava: „počinje da zastrašuje“.
-Zašto nekome treba omogućiti da ponovo radi svoj tekst, u istoj adaptaciji, istog naslova „Kanjoš Macedonović“, kao da radimo „Ajkulu dva“. Zašto je sve u takvoj vrsti regresije. Zar mi nemamo nove, goruće razloge da se pozorištem bavimo na novi, ali stvarno novi način? Jednostavno, oni koji su bili aktivni i uvaženi pre 40 godina u kulturi, aktivni su i uvaženi i danas.
-Mi imamo teatrologa koji je na sceni četiri decenije. On je bio važna pozorišna figura i tada, a i sada je. Za ono koliko se gospodin Jovan Ćirilov naputovao, moglo je da putuje 10 mladih ljudi i da se edukuje po celoj Evropi, od momenta kada su nam ukinute vize, a da ne pominjem prethodni period. To ne znači da imam nešto protiv gospodina Ćirilova, samo moram da primetim da je svaki put kada čitam „Ludus“, on bio na nekom drugom mestu. Nisam zavidna, nego zapanjena! Slično je propraćeno povlačenje iz profesije reditelja Dejana Mijača koji nam je ostavio svoje testamentarno delo „Višnjik“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ostaje nam jedino da proglasimo dan žalosti zbog toga što je cenjeni umetnik odlučio da se povuče posle višedecenijske bogate karijere. A tek priča oko smene upravnika oko koje se digla velika prašina. Pa nije to toliko strašno ne biti upravnik. Strašno je biti bolestan, siromašan, živeti u bedi. Volela bih da doživim da reditelji Miloš Lolić, Iva Milošević, Đurđa Tešić, Nikola Zavišić budu ljudi pozorišne budućnosti na velikim scenama.
Sagovornica „Politike“ već godinama spada u prezaposlene umetnike. Ipak, iz nje izbija revolt, nezadovoljstvo, ogorčenost, ali i prkos i borbenost.
-Beda je porasla, a glamur se rasprostranio. Na trafici sam pre neki dan, kupujući cigarete, čula reči revoltiranog prodavca kojem je ko zna koji po redu kupac tražio knjigu Žarla Lauševića. „Šta je ovo, kakva je ovo jagma, kao da se prodaje Andrić“. I to me zastrašuje. Sve što je vezano za skandal, koji je u ovom slučaju i tragedija, ili lična priča, prema kojoj ne moram ili mogu da imam empatije, dobija na značaju. To je nešto zbog čega će narod pre potrčati da kupi neko delo, nego što će se vratiti klasici ili nečemu stvarno savremenom. Uprkos svemu ne kažem da nisam životno dobrog raspoloženja. Ponekad se zanesem i mislim da je stav glumca nešto što je neophodno, međutim, nije tako. Neka iskustva mi govore da je nekad mnogo pametnije gledati svoja posla. Osrednjost je receptura za veliki uspeh čemu definitvno ja ne pripadam. Ni uspehu, ni osrednjosti. Svako najbolje zna u sebi šta je kičma njegove etike, savesti, odgovornosti, i nadasve kreativnosti, zaključuje Dušanka Stojanović Glid.
-----------------------------------------------------------------------
Šuti moj dečače plavi...
Dušanka Stojanović kaže da joj je bila potresna slika sa nastupa grupe „Novi fosili“.
- Bila sam zaprepašćena kada sam videla našeg gradonačelnika Đilasa kako se identifikuje sa rečima pesme: „Šuti, samo šuti , šuti moj dečače plavi...“ Ne znam sa čime ja mogu da se identifikujem danas. Koja bi pesmica mene mogla da umiri, a da to nije himna na nekoj sceni, da to nije poklič, neki arlauk... Kakva tortura za sve nas... I onda sutradan piše veliki uspeh, ovacije. Ko nas «loži»?
B. G. Trebješanin
objavljeno: 04.12.2011.
