Izvor: Politika, 21.Maj.2013, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bečke festivalske nedelje
Specijalno za „Politiku”
Beč – Šesnaest godina od svog stupanja na čelo Bečkih festivalskih nedelja, na početku kao direktor glumačkog programa, a kasnije kao intendant festivala, Lik Bondi se od publike oprašta programom koji se sastoji od 41 produkcije iz 36 zemalja. Svojim apelom na repolitizaciju pozorišne umetnosti Bondi održava provokativno-kritičku strategiju koja je svoj festivalski vrhunac videla 2000. realizacijom projekta „Stranci napolje!” Kristofa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šlingensifa, nastalog nedugo po sklapanju vladajuće koalicije između Austrijske narodne stranke i Slobodarske partije Austrije.
Bondi se kao intendant poslednji put poklanja publici Bečkih festivalskih nedelja i sa dve predstave u svojoj režiji – novom interpretacijom Molijerove komedije „Tartif” za koju crpi inspiraciju od „savremenih Tartifa” poput bivšeg francuskog ministra za državni budžet Žeroma Kozaka i austrijskog političara Uvea Šojha (nedavno osuđenog zbog korupcije) i „Povratkom” Harolda Pintera, gostujućom predstavom pariskog Odeon teatra u kojoj glavne uloge tumače Emanuel Senje (supruga Romana Polanskog), Bruno Ganc i Luj Garel.
Otvaranje Bečkih festivalskih nedelja koje se tradicionalno održava ispred Gradske kuće je u petak 10. maja prošlo u znaku „Venalid” – od 17. veka tipično bečkog muzičkog žanra pevanog na lokalnom dijalektu. Paralelno sa dešavanjima ispred gradske kuće, Likovne akademije i Secesije, u potonjoj je otvorena izložba „Nemir formi” koja se proteže na tri lokacije (upotrebljen je i „Frajraum” Muzejskog kvarta). Na ovoj konfuzno koncipiranoj izložbi koja bi trebalo da odražava snažne političke poruke – od marksističke misli do otpora korumpiranim i nedemokratskim vladama, borbe protiv narko-mafije, suprotstavljanju nepoštovanja ljudskih prava i eksploataciji jeftine radne snage, nalazi se 100 radova 70 internacionalnih umetnika koji se gube u nepreglednom moru loše obeleženog i nespretno odabranog sadržaja.
Srećnija sudbina prati program „Into the City” koji se bavi temom muzike i politike. Koncertima na otvorenom, performansima, predavanjima, podijumskim diskusijama, instalacijama, izložbama, radionicama i filmom, publika se potiče na razmišljanje o temama poput cenzure i ograničenja slobode u ličnom i umetničkom izražavanju, i u takozvanom demokratskom svetu.
Snažnu muzičku poruku nosi i jedno od dela poručenih za festival: „Balada o El Muertu” argentinskog kompozitora Dijega Kolatija i kolumbijskog autora Huana Tafura u režiji Izraelca Hanana Išaja. Balada je muzički inspirisana tradicijom „narko-koridosa” (pesmama koje su ranije bile simbol meksičke revolucije, ali koje su od sedamdesetih godina prošlog veka hvalospevi narko-bosovima), i narativno-krvavim ratovima bandi droge koji su samo od 2006. odneli život 60.000 ljudi.
Direktor Milanske skale (i zamenik direktora Pariske opere) Štefan Lisne koji je zadužen za muzički deo Bečkih festivalskih nedelja, već nekoliko godina stavlja akcenat na savremene kompozicije, tako da se ove godine na programu, sem pomenutih produkcija, nalaze: narudžba „Ispisano na koži”, opera u tri čina britanskog kompozitora Džordža Bendžamina (prema tekstu Martina Krimpa, u režiji Kejti Mičel), muzičko dramsko delo „Čitavo nebo iznad zemlje; Vendi sindrom” španske umetnice performansa Angelike Lidel sa muzikom južnokorejskog kompozitora Čoa Jonga Vuka i „Poslednji dani” Kristofa Martalera sa kompozicijama dvadesetak savremenih kompozitora. Jedno klasično delo, naime Verdijeva četvoročinka „Trubadur”, kojom se obeležava dvestota godišnjica rođenja slavnog italijanskog kompozitora, produkcija je filmskog i pozorišnog reditelja Filipa Štelcla, u izvođenju radio-simfonijskog orkestra radio televizije Austrije kojim diriguje Omer Majr Velber.
Tokom bečke premijere drame „O konceptu lica, vezanog za sina božijeg” Romea Kastelučija održane 11. maja u Burgteatru, deo publike je parolama i povicima negodovanja pokušao da prekine predstavu zbog rediteljeve navodne „mržnje prema hrišćanstvu” kao reakciju na scenu u kojoj grupa dece ručnim (plastičnim) granatama gađa projekciju „Isusa, spasitelja sveta” Antonela de Mesine. Kastelučijeva kontroverzna predstava je priča o starenju u kojoj sin većinu vremena posvećuje presvlačenju svog inkontinentnog oca (što je publici, optički ali i kroz specijalne „aromatične” efekte bolno približeno), dok nad njim sve vreme bdi pomenut Isusov portret. Pitanje koje se spontano postavlja je da li je dotičan protest stvaran ili deo iskalkulisane provokacije.
Marina Rihter
objavljeno: 22.05.2013.
