Izvor: B92, 15.Sep.2013, 10:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Batler" iznenadio sve u Holivudu
Iznenađujući uspeh jednog ozbiljnog filma na kraju sezone u kojoj su dominirale letnje limunade.
”Ništa ne vidiš, ništa ne čuješ, samo poslužuješ... Soba mora da izgleda prazno kad si ti u njoj”.
Ovo su reči nazornika posluge Bele kuće novoprispelom namešteniku, koje u velikoj meri definišu film”Batler” režisera Li Danijelsa, najprijatnije iznenađenje u finišu letnje filmske sezone koja je, kao i obično, bila posvećena holivudskim limunadama >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sa specijalnim efektima. Film ne samo da je dobio pohvale kritičara, nego je podstakao i radoznalost gledalaca. Već za prvi vikend (sredinom avgusta) na blagajnama je pokupio 25 miliona dolara (koštao je 30), a do 9. septembra ubrao je čak 132 miliona, na veliku radost njegovih producenata.
Rekosmo da je to iznenađenje, s obzirom da je reč o ozbiljnom filmu koji se bavi ne baš popularnom temom: rasnom diskriminacijom i borbom za građanska prava američkih crnaca. I to ne po uobičajenom holivudskom receptu, kroz podelu na dobre i loše momke, one koji ”muče crnce” i one koji se moralno osvešćuju da bi stali na njihovu stranu. Ovoga puta reč je o priči koja ima više planova, uverljivih sudbina i realno predočenih dilema.
”Batler” je inspirisan životopisom jedne autentične ličnosti: Eugena Alena, batlera (poslužitelja) u Beloj kući od 1952. do 1986 – dakle pune 34 godine, koji je sa belim rukavicama i na srebrnom posluđavniku kafu (i sve drugo što zatreba( unosio u Ovalni kabinet čak osam američkih predsednika i, pridržavajući se dobijenih uputstava, bio diskretni svedok istorije, pa dakle i ključnih momenata borbe afro-amerikanaca za građanska prava, koja su ga se itekako ticala.
Naravno, filmski batler nosi drugo ime, a neki elementi Alenove biografije su izmenjeni ili dramatizovani, kao i uvek kad jedan život i jednu epohu treba svesti na u ovom slučaju dva sata i 12 minuta slika i dijaloga. Pravi Alen je samo povod za hroniku jednog vremena i jednog bolnog problema, za novo podsećanje na brutalan tretman crnaca čak sto godina od Građanskog rata, kada su, ukidanjem ropstva, nominalno postali punopravni građani SAD.
Li Danijels je okupio izvrsnu glumačku ekipu: Forest Vitaker u glavnoj roli veoma uspešno pokazuje kontradiktornosti glavnog lika: sluge na važnom mestu sa jedne strane, a sa druge građanina u čijoj se porodici prelama sva drama rasizma i istorijskih trauma (jedan sin mu gine u Vijetnamu, drugi je aktivista pokreta za građanska prava koji biva hapšen, postaje pripadnik ”Crnih pantera” pa ih napušta, kandiduje se za kongresmena...).
Tu su zatim i Opra Vinfri čiji se izlet na filmskom platno (nije joj prvi) ocenjuje dosad najuspešnijim, pop diva Maraja Keri u upečatljivoj epizodnoj ulozi, onda Terens Hauard, leni Kravic, Venesa Redgejev, Dejvid Ojelovo...
Najveću pažnju i najviše diskusija, privukao je Danijelsov kasting (odabir glumaca) za uloge američkih predsednika. To nije jednostavan posao ni za jednog režisera, s tim što je ovoga puta trebalo izabrati čak petoricu (od osam stanara Bele kuće koje je posluživao Eugen Alen, izostavljen je Truman, dok su Džerald Ford i Džimi Karter prikazani u dokumentarnim insertima).
Dilema ”ko će biti predsednik” problematična je iz više razloga. Prvo, reč je likovima koji su veoma poznati, pa glumac treba da ih sa jedne strane prikaže verno, ali da sa druge ne bude puki imitator, što se odmah vidi.
Li Danijels je to rešio tako što je ulogu Ejzenhauera poverio Robinu Vilijamsu (koji je u karijeri već bio predsednik Ruzvelt). Džona Kenedija, više glasom nego stasom, predstavlja Džejms Marsden (i uspešno emituje Kenedijev šarm).
Lindona Džonsona igra Lijev Šrajber (kome nedostaje visina), dok je Džon Kjusak bio iznenađujući izbor za ulogu Ričarda Niksona (za šta je morao da bu bude produžen nos, mada ga, kako se čini, nisu dovoljno ”ostarili”). Predsednik Regan je britanski glumac Alen Rikmen (a Nensi Regan je Džejn Fonda).
Ono što je međutim glavna vrednost ovog filma, to je što represija, protesti i reforme nisu apstraktne istorijske kategorije, nego se prelamaju na živote konkretnih ljudi, a pre svega kroz položaj glavnog lika, koji je pošto pamti život na pamučnim poljima američkog juga, zadovoljan poslom koji radi, dok istovremeno diskriminaciju oseća i na svojoj koži. Dva puta tako, naprimer, od nadređenog traži da se plate crne posluge izjednače sa platama bele, ali je odbijan.
Pred kraj, kad borba za građanska prava donosi plodove, biva i počastvovan: batlera (i pravog i filmskog) i njegovu gospođu prva dama Nensi Regan je pozvala kao goste na državnu večeru, u društvu visokih zvanica. A kad se penzionisao, doživeo je da dobije VIP pozivnicu za inauguraciju Baraka Obame, da bi je otpratio sa suzama u očima.
Završetak filma – batler odlazi u Belu kuću da lično upozna prvog crnog predsednika koji se uselio u nju, ostavlja utisak da je krug zatvoren i da je rasizam skinut s dnevnog reda, ali da je to samo iluzija, svesni su i gledaoci. Jedan od događaja koji je u ovoj godini dobili najviše publiciteta, bilo je naprimer ubistvo jednog tinejdžera na Floridi, koji je lokalnom vigilanteu, na sudu potom oslobođenom, bio sumnjiv samo zato što je bio afroamerikanac.
Usledile su velike nacionalne polemike čiji je ishod bilo uverenje da je normativno – građanska ravnopravnost – još daleko od stvarnog. To je potvrđeno i iznošenjem podatka da je samo u ovoj godini na nivou federalnih država doneto više od 80 mera za ograničavanje prava na glasanje, koje pogađaju crnu manjinu. Nisu doduše direktno rasističke, ali diskriminatorne jesu.
Što je dodatno objašnjenje zašto se gleda ”Batler”.
