Izvor: Blic, 22.Jun.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Batalo - Jocić
Batalo - Jocić
'Singidunum', Beograd
Promišljanje prirodnih pojava, svojstveno umetnicima, spojilo je najnovije cikluse dveju beogradskih autorki mlađe generacije, na izložbi umetničke keramike sa zajedničkim imeniteljem - voda. Ciklus 'Izvor' Ivane Batalo, koja iz rada u rad dokazuje naizvorniju kreativnost, potiče iz njenih ranijih nastojanja da na bazi oblika posude stvara apstraktne forme. Odlikujući se kontrastom koji za obrazac u prirodi ima sklad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kamena i vode, skulpture Ivane Batalo, kako ona sama kaže 'personifikuju brojne različite životne staze kojima se uvek stiže do istog mesta - izvora vode kao izvora novog života.' U celini izložbe, one su uvod u još apstraktnije, a zapravo, oblike izvedene iz prirode, autorke Ljubice Jocić, koje, sličnoobrazne u okviru instalacije, dakako slede pravce kretanja u prirodi. Jocićeva tako, naprednim tretmanom keramike, evocira živu vodu, osnažujući naš duh i veru u obnavljanje života.
Pecić - Dimovski
'Risim', Čačak
Dimitrije Pecić i Zoran Dimovski, koji grafici kao mediju znatno poklanjaju pažnju, predstavljaju izdvojene pojave u našoj savremenoj umetnosti. Dovođenjem delova njihovog opusa u ravan zajedničke izložbe, nastojalo se na pokazivanju široke amlitude u shvatanju ovog medija, početkom trećeg milenijuma. Izražavajući se klasičnim postupkom - tehnikom drvoreza, na 'tradicionalne' teme, Pecić postiže kultivisano stilizovanje prizora koje začuđuje i teško da je ranije moglo nastati. S druge strane, Dimovski, iako probija granice medija grafike, izvodeći je na transparentnim folijama, ostvaruje i dijalog sa prethodnim umetničkim epohama i filozofskim dometima 20. veka. Na taj način, i ova izložba ispostavlja relativnost pojma 'klasično'.
Sablazan
(Filip Solers, Francuske ludosti, Narodna knjiga, 2004)
Kao pravog predstavnika antibalzakovskog, novog romana, Solersa ne interesuju ni fabula, ni junaci. Jedini 'dogadaj' u 'Francuskim ludostima' jeste upoznavanje pisca sa već odraslom kćerkom čije je ime, nimalo slučajno, Frans. Odatle kreću dva tematska toka, prvi, koji, provocirajući mogucnost tradicionalne fabule, budi kod čitaoca sumnju da između junaka postoji rodoskvrni odnos, i drugi, u kome otac i kćerka vode dug dijalog o literaturi. Združeni, ovi tokovi na tipičan solersovski, rugalačko–ozbiljni način, govore o estetici i o moralu u književnosti i savremenom svetu. Zbog filozofskog ubeđenja da je nemoguće ne biti subjektivan, Solers ne kreira ličnost naratora, već pripoveda u svoje ime, što stvara utisak da se tekst piše sam od sebe, bez kompozicionog osmišljavanja. Ostavljajući dijaloge na nivou nesređenih, nagomilanih misli i reči on, sa jedne strane, otelovljuje ideju o slobodi mišljenja svakog učesnika u konverzaciji, a sa druge, egzistencijalističku opustošenost savremenog čoveka (zbog koje otac i kćerka samo posredno razgovaraju, preko citata iz Vijona, Molijera, Remboa), koja kod njega ne pobuđuje očajanje, već otpor konformizmu. Doživljavajući savremenike kao 'pobunjene lutke koje izlaze noću iz svojih kutijica', a koje mogu da prenu samo jaka uzbuđenja, autor nas namerno skandalizuje nagoveštajima rodoskvrne veze oca i kćerke, čime posredno odbacuje mitomaniju kao pretnju slobodi duha. Karikirajući, u liku biografa Saula, profil književnog kritičara koji se više bavi piščevim životom nego delom, Solers izriče sumnju u mogućnost udela književne kritike u stvaralačkom procesu, a književnost poistovećuje sa etikom čiji bi temelj bio u tako kolebljivoj kategoriji kakav je ukus.
