Izvor: Politika, 15.Okt.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Banket u Crnoj šumi
Nedavno se pojavio prevod knjige Martin i Hana,francuske spisateljke Katrin Kleman (Albatros plus, Beograd, 2011). Skretanju pažnje na tu knjigu znatno je doprineo tekst „Neprijatelji u zabranjenoj ljubavi“, koji je Mirjana Sretenović objavila u Kulturnom dodatku „Politike“ od 10. septembra 2011. Pročitavši tu veoma povoljnu recenziju, bio sam podstaknut da knjigu Klemanove o Martinu Hajdegeru i Hani Arent (jer o njima je, zajedno s Elfridom Hajdeger, tu reč) odmah nabavim, utoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre što sam se poslednjih godina, u sklopu istraživanja o Hajdegerovoj filozofskoj prepisci, bavio i odnosom Arentove i Hajdegera. Kada sam knjigu pročitao, bio sam zaprepašćen – ne toliko njom samom, mada se autorka tek ponegde uzdigla iznad pretenciozne trivijalizacije (s primesama pornografije) jednog složenog egzistencijalno-intelektualnog odnosa u čijoj se osnovi nalazila ljubav, koliko nedopustivo velikim brojem prevodilačkih, iz neznanja nastalih promašaja i grešaka koji su tu knjigu, ionako ne naročito vrednu, sasvim unakazili i upropastili. Dokazâ ima na pretek.
Već je prva reč u knjizi pogrešno prevedena! Umesto „Frajburg u Brajzgau“ ili jednostavno „Frajburg“, stoji: „Frajburg-na-Brizgau“ (str. 7). To se provlači kroz celu knjigu, ponekad i kao „Frajburg-na-Brisgau“ (str. 68). Isto je i s „Kenisbergom“, kako prevoditeljka dosledno piše (str. 53, 62, 126, 145), ne znajući da je ime toga grada, za filozofiju toliko značajnog, „Kenigsberg“. Ako je u ovom slučaju jedno slovo uporno izostavljano, u drugom je nepotrebno dodavano. Prevoditeljka, naime, u celoj knjizi piše „Totenauberg“ (str. 46, 88, 93, 158, 194, 195), iako je pravi naziv „Totnauberg“. Za nju se, inače, Totnauberg nalazi u „Crnoj šumi“ (str. 88, 93), kako istrajno (osim na jednom mestu, str. 158) prevodi „Švarcvald“, naziv koji se i kod nas upotrebljava (deca, na primer, u geografiji uče da Dunav izvire u Švarcvaldu). Kolike su prevoditeljkine nevolje s nazivima nemačkih mesta ili pokrajina, pokazuje i ovaj drastičan primer: umesto „Baden-Virtemberg“, što je tačan naziv jedne nemačke federalne jedinice, ona piše: „Bade-Vurtemberg“ (str. 111). Da bi pak zbrka bila potpuna, ona se ne pridržava ni te greške, nego pravi još dve, jer se nailazi i na „Bad-Vurtemberg“ (str. 307), kao i na „Bade-Virtemberg“ (str. 248). Kod nje se, inače, pojavljuje „Švabija“ (str. 48), što zvuči pogrdno (iako nije pogrešno), dok bi „Švapska“ svakako zvučalo prihvatljivije. Kod nje je „Nirnberg“ postao „Ninberg“ (str. 63), jezero „Rajhenau“ pretvoreno je u „Rajzenau“ (str. 70), manastir „Bojron“ u „Beron“, a „Hesen“, nemačka pokrajina, u „Hese“ (str. 140), prezime poznatog pisca.
Nije manja prevoditeljkina nevolja ni sa imenima. Ona je Imanuela Kanta prekrstila u „Emanuela“ (str. 63), a Bihnera (Georga, nemačkog književnika) u „Buknera“ (str. 218). Marta Bervald, majka Hane Arent, kod nje je „Marta Birvald“ (str. 275), a Elizabeta Blohman „Elizabeta Blokman“ (str. 90).
Neko bi te greške s jednim slovom mogao smatrati oprostivim, a ukazivanje na njih sitničavim. Dobro. Ali, šta da se radi s „Ben fon Vajsom“ (str. 33), jer je, u stvari, reč o Benu fon Vizeu, bliskom prijatelju Hane Arent iz mladih dana?! Nije drukčije ni sa „Karlom Lovičem“ (str. 313). Prevoditeljka jednostavno ne zna da je taj izmišljeni „Lovič“ stvarni Karl Levit, poznati Hajdegerov učenik i, docnije, oštar kritičar, čije su knjige, o čemu prevoditeljka očigledno nije obaveštena, štampane i kod nas.
Naposletku, prevoditeljka nam je velikodušno podarila i jedno svoje krupno otkriće, obogaćujući naše dosadašnje znanje o Platonu i unoseći pravu pometnju u redove poznavalaca Platonovog dela. Od sada bi, naime, u spisak Platonovih dijaloga neizostavno trebalo uvrstiti i onaj koji se, kako nas je obavestila, zove Banket (str. 80)! Do sada se kod nas, zahvaljujući prevodu našeg uglednog filologa i filozofa Miloša Đurića, znalo za Platonovu Gozbu, ali će se od sada morati voditi računa i o Platonovom Banketu. A možda će se na kakvom banketu, upriličenom, recimo, u Crnoj šumi, naći i vispren gost koji će biti kadar da razabere šta je „gluvarenje bivstva“, kako se prevoditeljka zabavno izrazila na str. 123.
Ako bi se neko zapitao kako je urednik mogao da „pusti“ tako aljkavo prevedenu knjigu, njegovo pitanje bi se ispostavilo kao neumesno. Jer, prevoditeljka knjige s tolikim promašajima i greškama jeste u isti mah urednica biblioteke (Galika) u kojoj je knjiga objavljena. Pogubna personalna unija. A pošto nigde nije navedeno ime korektora ili korektorke, na dušu urednice moraju ići i mnogobrojne štamparske greške.
Danilo N. Basta
objavljeno: 16.10.2011.
