Izvor: Politika, 27.Avg.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balončići vazduha struje kroz moja dela
Već sam se pomirio s tim da nadripopularizatori umetnosti sve što radim nazivaju „hermetičnim“. Čak i da je tako, ubeđen sam da svaka kultura mora imati i svoje vrhove koje može sagledati samo uži krug posvećenika umetnosti. Ali nije sasvim tako. Na svojoj retrospektivi održanoj 2007. u „Cvijeti Zuzorić“ uverio sam se da moja umetnost i nije baš toliko hermetična
Samo tri meseca posle izlaska iz štampe izuzetne knjige Vladan – Projektizam (Muzej Macura i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Topi) i izložbe u Arte galeriji na istu temu, pojavila se još jedna značajna studija Vladana Radovanovića – Muzika i elektroakustička muzika (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića), a uskoro izlazi i dvostruki kompakt-disk s njegovim elektroakustičkim kompozicijama. Time je Radovanović našoj javnosti pružio plodove svoje dugogodišnje posvećenosti umetnosti i teoriji umetnosti, pri čemu se oba ova polja granaju na mnogobrojne podoblasti. Neka ovde budu spomenute samo njegove stvaralačke aktivnosti na poljima muzike, slikarstva, književnosti, projektizma, vokovizuela i sintezijske umetnosti. U svežem je sećanju njegova velika retrospektivna izložba koja je pre pet godina priređena najpre u Kragujevcu, pa u Beogradu.
Privlači pažnju činjenica da je Vladan Radovanović jedan od retkih dobitnika značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu iz četiri različite oblasti umetnosti. Radovanović je trenutno profesor po pozivu na Grupi za višemedijsku umetnost Univerziteta umetnosti, a pre neku godinu je primio dva počasna doktorata: za muziku na Univerzitetu u Kolumbusu, SAD, i za višemedijsku umetnost na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Vaša muzička, likovna, književna i višemedijska dela ovenčana su brojnim nagradama. S druge strane, više teoretičara (među kojima Đorđe Kadijević, Nikola Šuica, Dejan Đorić, Saša Janjić, Dragana Stojanović-Novičić, Zigfrid Šmit, Klaus Groh) svrstava Vas po nečemu (na primer, minimalizmu u muzici, vokovizuelu) među prve neoavangardiste u svetu, a u pogledu visokog mentalističkog pristupa ispoljenog u projektizmu – možda čak i u prve. Kako se nagrade i avangardizam slažu?
Ne slažu se, ali predstavljaju činjenice. I ne mislim hegelovski da je to utoliko gore po činjenice. Možda se tokom mog dugog života dogodilo da su se ponekad sustekli kvalitet mojih dela i visoka pronicljivost arbitara. Ali, još uvek mi se, čak i posle tolikih priznanja, dešava da se moja muzička dela u našoj sredini nedovoljno cene.
Stiče se utisak da ste od samih početaka stvaranja vrlo sistematično ispitivali mogućnosti svog izražavanja u različitim umetnostima, odnosno medijima umetnosti. Pri tom su Vas naročito privlačila njihova granična područja i mogućnosti sinteza. Da li bi se moglo govoriti o dugoročnom planu i strategijama?
Svakako. Glavni problemi kojima sam se bavio još od 1953. godine jesu baš granična područja i sinteza umetnosti. Pokušavao sam da ostvarim neke modele sinteza koji su se unekoliko razlikovali od pozorišta, baleta, opere, filma – koje sam tada imao prilike da vidim i čujem. I sasvim je tačno da sam te strategije ne samo u mladosti osmislio, nego sam tada odmah započeo i sa umetničkom praksom. Nažalost, posebno u oblasti polimedija (kasnije sintezijske umetnosti) nije bilo mogućnosti da se mnogi od tih projekata i realizuju.
Zaintrigirani tajnom stvaranja, mnogi istoričari i teoretičari umetnosti pokušavaju da joj priđu iz perspektive biografije umetnika, posebno sfere njihove privatnosti. Da li smatrate da bi u Vašem slučaju takvi pokušaji mogli da dovedu do nekih dubljih uvida?
Ne odbacujem autobiografske podatke kao potpuno nevažne. Naravno, autobiografizam može biti samo jedan od metoda, nikako jedini. Poznajući odnos sopstvenih karakternih osobina i uslova svoga življenja prema nekim obeležjima mojih dela i načinima njihovog prezentovanja, mogu da zaključim da autobiografske momente ne treba zanemarivati.
Između sijaset primera navešću dva. Zašto, na primer, nisam javno izvodio svoje rane projekte sa izrazito performansističkim karakteristikama a pre uvođenja termina „performans“: Pričinjavanja (1955–1956), verbo-gestualni Fijotambl (1957), Ležanje (1957)? Zato što sam se veoma stideo javnog nastupanja, a nije bilo ni galerije u kojoj bi se oni mogli izvesti. Zašto sam celog života pretežno radio male formate slika, vokovizuelnih i projektističkih radova? Zato što sam živeo u tesnom stanu i nikad nisam posedovao atelje.
Vi ne smatrate da je modernizam u umetnosti rekao svoju poslednju reč i da mora da ustupi mesto dominantnom postmodernizmu. U nekim Vašim delima, međutim, na primer u radiofonskom ostvarenju Malo večno jezero, moguće je uočiti i neke elemente postmodernističkog načina mišljenja.
Prema mom shvatanju, megastilovi modernizam i postmodernizam i realno postoje istovremeno, a njihovim isticanjem u prvi plan krmane moćnici iz svetova vizuelnih, zvučnih i scenskih umetnosti. I za moje stvaralaštvo je karakteristično da u nekim momentima sapostojavaju i modernizam i postmodernizam ne samo u odnosu između različitih umetnosti kojima se bavim, nego čak i u okviru jedne iste. Otuda, saglasan sam s Vama da Malo večno jezero (1984) sadrži postmodernističke elemente, ali od petnaestak svojstava muzičkog postmodernizma koje Džonatan Kramer navodi, nijedan nastup postmodernizma u mome stvaralaštvu ne uključuje brisanje granice između visoke umetnosti i supkulture.
Da li, kao prevashodno modernistički orijentisani, osećate u svom radu tenziju između poriva ka inovativnosti avangardnog tipa i postojeće tradicije?
Već sam jednom prilikom izjavio da uprkos tome što je moja umetnost važila za avangardnu, moje ponašanje nije bilo avangardističko. Iako, razumljivo, osećam „tenziju“ između avangardnog i tradicionalnog, uvek sam bio tolerantan ne samo prema tradicionalnoj umetnosti nego i prema neposredno prethodećoj avangardi, što nije osobeno za nekog pođolijevskog avangardistu. No, ta tolerancija ne proističe iz mojih nazora o pravu na „život“ i drugih umetničkih praksi, nego iz toga što sam svu tu umetnost zaista voleo.
Verovatno ste kao avangardista povremeno mogli da čujete primedbe kako je Vaše stvaralaštvo teško razumljivo?
Već sam se pomirio s tim da nadripopularizatori umetnosti sve što radim nazivaju „hermetičnim“. Čak i da je tako, ubeđen sam da svaka kultura mora imati i svoje vrhove koje može sagledati samo uži krug posvećenika umetnosti. Ali nije sasvim tako. Na svojoj retrospektivi održanoj 2007. u „Cvijeti Zuzorić“ uverio sam se da moja umetnost i nije baš toliko hermetična.
Struje kroz nju i neki balončići vazduha. Ne samo zato što sam od osoblja Galerije saznao da je ta izložba bila jedna od najposećenijih, nego su mi tokom njenog trajanja prilazili meni nepoznati posetioci koji su izjavljivali da dolaze već po treći ili četvrti put. Da li su i oni bili neki „hermetičari“?
Kako vidite – kao pionir elektroakustičke muzike kod nas – njen današnji status u odnosu na druge oblasti umetničke muzike?
Elektroakustička muzika, kao medijska podvrsta muzike, legitimno postoji kao i sve druge medijske podvrste muzike. Međutim, danas nije neosnovano govoriti o krizi identiteta koja joj preti zbog moći koju je stekla. Pošto je izvojevala razlikovanje od druga dva Štukenšmitova stadija muzike – vokalnog i instrumentalnog – ona je postala kadra da na kraju sve stadije integriše u sebe. Ali, zbog te ostvarene mnogolikosti, obezličenost sad ugrožava njen identitet. I ne samo to, nego i njeno prvobitno ime „elektronska muzika“ ugrožava elektronska muzička supkultura koja isto ime nelegitimno koristi.
Melita Milin
objavljeno: 28/08/2010
.jpg)
