Izvor: Politika, 02.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o majci
Pripovedno-baladna pesma bez žalobne tonalnosti: Matija Bećković o majci patrijarha Pavla
Nakon srpskog Evropljanina Dositeja, te predbrankovske poezije, pojaviše se slavni pevači Milija, Tešan i Filip, stiže i bogomdani Vuk samouk, skupljač i priređivač pesničkog blaga i autor silnih knjiga. Ispod njegovog gunja niknu Branko i propeva vukovskim jezikom, otvarajući put i u evropske teme („Tuga i opomena”)i oblike (stanca, jamb 11/10).
Sve je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to krunisano Daničićevim i Vukovim prevodom Biblije i Njegoševom poezijom i filozofijom. On je prvi u nizu od šestoro veličanstvenih, koji su iznad svega poetski mislioci i srpski patrioti: Laza Kostić. Jovan Dučić, Crnjanski, Desanka i Matija. Trojica su bili i diplomate.
Taj krug zatvara Matija Bećković, naš savremenik u 20. i 21. veku. Počeo je da peva pre pedesetak godina, da bi dosad objavio obiman umetnički opus koji ga je proslavio. Obišao je mnoge gradove i kontinente osvajajući ih dvema umetnostima – pisanom poezijom i živom reči.
Matija nas povremeno iznenadi novim i neobičnim temama i oblicima. Među njima je i pesma „Majka”, koja je izazvala nedoumice i pitanja kakav je to žanr i da li je red pisati o majci patrijarha Pavla.
Evo prve od pet strofoida sa ukupno 29 stihova (sa 4 stiha +7+10+5+3) bez interpunkcije:
Je li još živa
Ona vaša sestra
Kod koje ste odlazili
svake nedelje
Pitam Patrijarha Pavla
Na taj podsticaj pesničkog subjekta, patrijarh u monologu priča pripovedno-baladnu pesmu: Umrla je odavno/ Ali to mi nije sestra/ Nego sestra od tetke/ A tetka mi je majka/ Koja me podigla od kolevke/ Kad se preudala/ Ona što me rodila
Zatim u svom stilu menja mesto boravka: Sad ja mislim/ Kad promenim svetom/ Prvo ću videti tetku/ Koje sam se najviše uželeo
Ko uz razum, ima srce i dušu, čuće u stihovanim motivima šum unutrašnje melodije misli o sudbini deteta sa dve majke – preudate i tetke majke. To je iskazano arhaičnim stilom i objektivnim tonom, bez žalobne tonalnosti tragičnih balada. Reč je o malo poznatom žanru „pripovedne pesme” („pričalice” ili „baladične pesme”).
To se potvrđuje u trećem strofoidu, u kome pripovedač kaže da će u „carstvu nebeskome” biti dovoljno vremena da se vidi i porazgovara sa biblijskim ličnostima, a u četvrtom dodaje:
Videću i Svetog Savu
I Cara Kosovskoga
I druge svete
Iz roda našega
Koji su odbranili
obraz božji
Poenta je u završnom tercetu:
Videću i majku
Ako Bog da
I ako me pozna
Sin je oprostio majci i želi da je vidi. Verujemo da će Bog omogućiti susret, ali ostaje dilema da li će ga majka poznati, osetiti i priznati.
Postavlja se pitanje kakvim je postupkom pesnik postigao objektivan ton pripovedača i time otklonio tragičnu tonalnost tradicionalnih balada. Učinio je to u prvom redu depatetizacijom teksta i promenom oblika stiha. Depatetizovan tekst izbegava figurativno slikanje i tragične smrtonosne događaje. Otišla je majka, ali se našla druga majka. Sin može biti tužan, kao i čitalac, ali je to bez baladne žalobnosti.
Osim toga pesnik je sinu dao tekst prilagođen jedinstvenom patrijarhu. Pesnik izvanredno poznaje njegove pisane i usmene besede, pa je kreirao uverljiv psihološki portret pripovedača. On ga je preslikao, tako da ga čitalac čuje i vidi kako pribrano i uzdržano govori, pa nam se čini da je pesnikov koautor.
Oblik primenjenog stiha takođe bitno otklanja patos. Umesto tradicionalne metričko-ritmičke strukture, ovde imamo slobodno ulančavanje uglavnom kratkih rečenica, retko sintagmi ili pojedinih reči. U ovom slučaju nalazimo uglavnom antikadence na kraju stiha (rast intonacije), a nekoliko kadenci na kraju strofoida (spuštanje intonacije).
Sve to doprinosi objektivnom pripovedanju, u kome se patrijarh istinski raduje običnim susretima u novom, promenjenom svetu, gde će ljudi najzad da budu ljudi.
Žarko Ružić
[objavljeno: 03.02.2008]
.jpg)
