Izvor: Politika, 04.Maj.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bajkovita iskušenja jedne princeze
Danijela Vasić autorka je studije o „Priči o sekaču bambusa” i japanskom književnom žanru monogatari
Čovek koga su zvali Stari sekač bambusa jednog dana pronađe bambusovu stabljiku koja je svetlela iznutra, a kada je bolje pogledao, vide da je u stabljici lepa devojčica, visoka jedva tri palca. Kada dete izraste u prelepu mesečevu princezu Kagujahime, mnogi prosci krenu da traže njenu ruku. Međutim, postavljajući pred njih nemoguće zahteve, princeza kao da želi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neko nadljudsko biće, umesto običnog čoveka…
Ukratko, ovo je sadržaj najstarije sačuvane fantastične pripovesti Japana – „Priče o sekaču bambusa”, koju je u prevodu sa starojapanskog Danijele Vasić i Hirošija Jamasakija-Vukelića objavio beogradski „Tanesi”. Danijela Vasić se sada pojavljuje i kao autorka obimne studije „Mesečeva princeza: usmeno i pisano u japanskoj drevnoj književnosti”, što je zapravo njena skraćena doktorska disertacija odbranjena pre tri godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, a objavljena takođe u „Tanesiju”. Ovo delo biće predstavljeno prekosutra, u sredu 7. maja, sa početkom od 19 časova, u amfiteatru Narodne biblioteke Srbije. Pored autorke Danijele Vasić, docenta na Grupi za japanski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, o knjizi će govoriti Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Kajoko Jamasaki (recenzent izdanja), Hiroši Jamasaki Vukelić i Simon Simonović.
Istražujući i žanr monogatari, Danijela Vasić opisuje njegov put kroz tradiciju japanske književnosti:
– Žanr monogatari u Japanu započinje „Pričom o sekaču bambusa” (Taketori monogatari, nepoznati autor) u 9. veku. Delo nosi sve najvažnije žanrovske odlike, pre svega spoj fantastičnih i realističnih elemenata, obeležen jakim autorskim pečatom. Nadalje, žanr se razvijao kroz različite podžanrove, počev od cukuri monogatari (pripovesti) i uta monogatari (pripovesti sa pesmama). Sintezu ova dva podžanra čini najveće delo japanske klasike „Priča o princu Genđiju” (11. vek). Kasnije nastaju: rekiši monogatari (istorijski romani), secuva monogatari (pripovetke), gunki monogatari (ratne hronike) i drugi. Danas se ovim terminom uglavnom nazivaju epska prozna dela sa fantastičnim elementima, pa je Tolkinov „Gospodar prstenova” preveden kao Jubiva monogatari (Priča o prstenu). Takođe, mnoge mange i anime nose naziv monogatari – kaže Danijela Vasić.
Naša sagovornica ukazuje na to da se „Priča o sekaču bambusa”temelji na motivima iz usmene tradicije, koji su istovremeno i internacionalno rasprostranjeni, te ih možemo pronaći i u srpskim narodnim pripovetkama. Prema njenom objašnjenju, zbog toga se u određenim segmentima monogataripodudara sa bajkom, dok je u drugim mnogo sličniji predanju.
– Žanrovska preplitanja svojstvena su i srpskoj narodnoj književnosti. Vuk Karadžić je prepoznao kategoriju pripovedaka „na međi”, među kojima je možda najpoznatija „Devojka brža od konja”. I japanska princeza i devojka iz srpske pripovetke imaju niz zajedničkih osobina. Obe su nadmene, drske i sasvim sigurne u svoju nadmoć i nijedna se ne udaje za smrtnika. Ali, za razliku od devojke, koja ne pokazuje emocije, pa i kad „pusti jednu suzu”, to je samo u funkciji njenog magičnog bekstva, svedoci smo psihološkog sazrevanja japanske princeze. Od nadmene lepotice, koja ne preza od toga da proscima zada zadatke zbog kojih mogu izgubiti glave, ona evoluira u ljudsko biće koje strepi, smeje se, voli i tuguje – ističe Danijela Vasić, dodajući:
– Isto tako, dok srpska pripovetka u sebi otkriva složena prožimanja obeležja bajke i predanja, monogatari ide mnogo dalje od toga. Temeljima sačinjenim od elemenata iz narodne proze, autor je dodao likove i realije iz svog vremena kako bi savremenog čitaoca naveo na razmišljanje o izvesnim političkim temama. Elementi narodne književnosti autoru su poslužili pri stvaranju priče koja izgleda kao da je oduvek prenošena u narodu, brušena i menjana tokom procesa beskrajnih ponavljanja. Zbog svega toga, „Priča o sekaču bambusa” originalna je književna tvorevina, u kojoj je usmena tradicija samo podloga za oslikavanje prilika u tadašnjem društvu, sredstvo kojim se stvarnost izlaže kritici, a negativne socijalne pojave ismevaju.
Kada je reč o vrednostima koje prikazuje „Priča o sekaču bambusa”, to nije crno-bela slika sveta. Po mišljenju naše sagovornice, nema tu isključivo dobrih, niti isključivo loših junaka, prevara i laž kažnjeni su, dobra dela nagrađena, pa ipak trud i zalaganje ne donose obavezno uspeh, kao što ni čista ljubav ne znači da će čovek biti pošteđen patnje.
– Ali, najlepša poruka ove pripovesti leži u poređenju nebeskog i ovozemaljskog sveta. Mesečevi ljudi poseduju mladost, lepotu i večni život bez briga. Ipak, princeza Kagujahime rado bi se odrekla svega toga i živela životom smrtnika, ispunjena emocijama i okružena ljubavlju. Pisac je u 9. veku naglasio nešto što mi danas zaboravljamo: da treba negovati prave vrednosti, a ne stremiti ka nedostižnom, za šta se obično ispostavi da je varka.
Danijela Vasić podseća i na to da često zaboravljamo još jednu važnu činjenicu: da usmena tradicija čini osnovu savremenog društva, da su u njoj pohranjene univerzalne istine, među kojima i one koje povezuju narode širom sveta. Zbog toga ova naučnica smatra da zadatak japanologa nije samo da ljudima sa ovog područja približi japansku književnost već da je smesti u okvire svetske književnosti, kao i da ukaže na paralele, ali i razlike koje se otkrivaju pri poređenju i sa srodnim pojavama sa naših prostora.
Marina Vulićević
objavljeno: 05.05.2014.
