Izvor: Politika, 22.Sep.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bajka na srpski način
Ne živim u ubeđenju da smo žrtve zavere, niti sam školovana da vodim državu, ali vidim da nešto ne štima. Postoje ljudi koji to naše nečinjenje koriste – kaže glumica Branka Šelić pred večerašnju premijeru komada o Če Gevari
Halo, ima li koga ko je danas spreman da menja svet? Znate ono, revolucija, ideali, i sve što ide sa tim. Je l’ ostala neka iskra od Če Gevarinih ideja? I da li nam je danas potreban neki novi Če?
Tom temom bavi se ekipa predstave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Rasprava sa Če Gevarom” argentinskog filozofa Hozea Pabla Fajnmana, u režiji Dušana Petrovića, čija je premijera večeras na Maloj sceni Ateljea 212.
Lik poznatog revolucionara tumači Aleksandar Srećković, Tihomir Stanić je za ovu priliku Fidel Kastro, a profesorka istorije – višestruko nagrađivana Branka Šelić. Ova glumica, dobitnica Sterijine nagrade, „Ćurana” na festivalu u Jagodini, plakete „Ljubiša Jovanović”, nagrade Gardoš festivala i Festivala u Vršcu, za naš list govori o našim ličnim i društvenim revolucijama.
– Komad postavlja pitanje koje se tiče svakog od nas: kuda ide ovaj svet, naš grad, zemlja, planeta. Razmišljajući o Če Gevari suočili smo se sa dva granična stava: jedan je da zarad ideala cilj ne bira sredstva, i drugi da sredstva često postaju toliko bitna da cilj ostane potpuno zanemaren. Kada vidi šta se događa oko njega, na ulici i u vestima, a ne može ništa da promeni, čovek polako ulazi u stanje neuroze i očaja. Onda se pita: zašto ne pođem od sebe, zašto ja nisam taj koji menja? – kaže Branka Šelić, i objašnjava koja pitanja je ona sebi postavila radeći na ovoj predstavi.
– Predstava mi je pružila priliku da se zapitam nad svakim svojim danom jer sam pre svega roditelj. Imam sina od devet godina, i često se osećam šizofreno jer ne znam kako da vaspitam svoje dete. Kad bi neko hteo i imao vremena da baci pogled na tu decu u osnovnoj školi, to bi bio početak promena u našem društvu, ali mislim da to nikoga ne zanima. Roditelji su premoreni, nemaju vremena, snage i mogućnosti da menjaju ni svoje dete ni sistem, i dok svi samo pričaju, a niko ništa ne sprovodi, nasilje u osnovnoj školi cveta. I onda kad se suočim sa mišljenjem Če Gevare, pitam se da li su rigoroznim sankcijama i merama ljudi ipak uspevali da osveste narod. Ne živim u ubeđenju da smo žrtve zavere, niti sam školovana da vodim državu, ali vidim da nešto ne štima, i ljude koji to naše nečinjenje koriste – smatra naša sagovornica.
Ipak, reći će neko, nije da nismo ništa činili. Hteli smo da menjamo vlast, uspeli smo. Sada smo se opet opredelili na nečinjenje. Pitamo je zato kako gleda na našu poslednju bunu, petooktobarsku i njene recidive.
– Niko nije očekivao da posle petog oktobra živi bogatije. Naša jedina očekivanja bila su da je lošim momcima mesto u zatvoru. Tada smo znali ko je kriv i zbog čega, ali sada shvatamo da ne samo što se ni na horizontu naš problem nije rešio, nego se i razgranao. I zato ne znam šta danas reći mladima. Danas čovek koji ima porodicu mora da pristane, takoreći, na sve, jer ne može da menja sistem. To mogu da kažem jer sam na sopstvenoj koži najbolje osetila nešto što je suočavanje sa tim gde živite, a to je bolest u porodici. Biti bolestan danas u Srbiji je najveća nesreća jer tada vidite do koje mere sistem ne funkcioniše. I prvi put posle mnogo godina pomislila sam da u našoj zemlji nema perspektive, i to me poražava. Tim pre što moja očekivanja nisu velika. Vrlo skromno živim, ne žalim se zbog toga, i ne bih da zvučim ogorčeno jer to zaista nisam – kaže glumica.
Ona dodaje da je u ovom razgovoru mogla da ispriča bajku, „ako bi to uopšte nekoga zanimalo”, ali naglašava da želi da priča u ime svih onih koji nemaju mogućnost da govore a žive ispod granica pristojnosti, i njihova buna ostaje bez odjeka.
– Svaki dan nam dokazuju da se bez svakog od nas može. Šta da onda pomisli mlad čovek: koga da pokrenem ja koji sam za pet minuta zamenljiv, a pri tom moram da izgledam kao Barbika da bih uspeo u životu? Ljudi su zato postali inertni, premoreni su, nema ko da ih podrži, i strah im je najveća kočnica. Još uvek nisam izgubila veru da može nešto da me pokrene, ali sam izgubila nadu da sama mogu da menjam svet. Mada, treba znati da je i entuzijazam potrošna roba.
Gde naša sagovornica vid ključ rešenja, iskru nepristajanja i lične pobune u našem svakodnevnom životu:
– Okrenuti se sebi kao ljudskom biću, a ne samo ka svojim potrebama. I menjati ugao gledanja. To je spas. Ako tome još dodate humor, onda se stvari malo relativizuju, pa čovek bolje volje krene dalje. To sam naučila od mog Če Gevare, divnog čoveka, nekadašnjeg upravnika Mucija Draškića. Ako niste suviše agresivni u toj želji da menjate stvarnost, onda lakše menjate svoju svakodnevicu. Nemerljivo je kad nađete blisko biće sa kojima možete sve da delite, i zajedno već činite korak ka boljem društvu. Strast u životu i poslu koji radite takođe je bitna. I svest o važnosti preventive, u bilo kojoj sferi života mora da nam bude na pameti. I zbog svega toga, pitanja u našoj predstavi su otvorena, ali ne ostavljaju gorak ukus u ustima.
Mirjana Sretenović
------------------------------
Ideali u drugom planu
„Ovaj tekst se ne bavi Če Gevarom kao romantičnim junakom. Naprotiv. Preispituje nasleđe koje je on ostavio, i metode koje podrazumevaju nasilje i oružanu borbu. Pisac govori i o našem dobu kada više ne caruju ideologije ali su ideali ostali u drugom planu. Kako onda njihova borba izgleda nama koji oko sebe vidimo nepravdu, bedu i nasilje a suviše blago reagujemo – kaže reditelj Dušan Petrović, u čijoj glumačkoj podeli su i: Miloš Timotijević, Vladislav Mihailović i Dragana Đukić. Kompozitor je Irena Popović, kostimograf Dragica Laušević, a scenograf Marija Kalabić.
objavljeno: 23.09.2010.
.jpg)
