Izvor: Večernje novosti, 03.Avg.2013, 23:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bajac: Vodvilj sa pucanjem i plakanjem

PRE dvadeset godina, u vreme sankcija, pisac Vladislav Bajac osnovao je izdavačku kuću „Geopoetika“, kao uporište kulture, prozor u druge prostore i vreme, veru u normalnost, kao želju da se očuva ono ljudsko u nama, uprkos stanju u državi.Situacija u kulturi, po njegovim rečima, sada je gora nego devedesetih godina. U svojevrsnom manifestu koji je nedavno, povodom jubileja, uputio javnosti, Bajac je upozorio da problem nije samo u nedostatku novca, nego u nametnutom uverenju da je umetnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << mesto ne na pramcu, već u potpalublju društva. Za „Novosti“ objašnjava zašto tako misli:- Zato što je brod „Srbija“ sebi odredio pogrešan kurs: on već previše godina luta pučinom kao duh čekajući da ga more privede nekoj obali. Kultura, u birokratskim lancima, služi mu samo za veslanje. Ljudi koji rade u kulturi postali su najobičniji galioti. Umesto da državne institucije kulture služe građanima, svi mi smo u službi države. Pričamo o smanjenju birokratije, a ona je samo poslednjim novim zakonima i odlukama postala nepodnošljiva. Ali, država ne sluša ljude iz struke, kao da uživa u sopstvenoj samodovoljnosti. No, da ne bude zabune, reč je o kontinuiranom, višegodišnjem kvarenju kulture u svakom pogledu - kaže Bajac.EGZOTIČNA SEKTA * ROMAN „Hamam Balkanija“ nedavno vam je preveden i na arapski, pa je jedna srpska knjiga posle dužeg vremena stigla u taj jezik. Ima li književnost u našem vremenu snagu da povezuje svet, kao što to čine muzika ili film? - Snagu svakako ima. Širinu recepcije kakvu imaju muzika i film nema. Ali, ona zato deluje po dubini. Čak i kada bismo čitaoce smatrali nekom egzotičnom sektom, ne bismo joj mogli oduzeti vrhunsku vrednost: vernost i ubeđenje. Književnost, zato što je ženskog roda u srpskom jeziku, jeste kraljica umetnosti. Dakle, ona ne mora da pokreće najbolji deo sveta; dovoljno je da ga održava. Time ga i povezuje.* Kažete da naročito loše u svemu prolazi književnost, a unutar nje izdavaštvo i knjižarstvo.- Ova oblast je potpuno, nepotrebno, ruinirana. Za to su krivi svi akteri - loši populistički izdavači koji su u ovaj posao zalutali samo radi novca; knjižari koji misle da su lanci knjižara tzv. brend po kojem sve treba da budu uniformisane i po sadržaju i po izgledu (samo hitovi i samo šareniš); mnogi mediji koji podržavaju samo lakoću književnog angažmana, literarna kritika koje nema, sebični autori koji su zaboravili šta je zajedništvo itd.* Zašto danas kultura ponovo znači - pobuna?- Zato što me stanje u kulturi podseća na početak devedesetih kada je kultura bila otpor nepravdi (tzv. zapadnog) sveta prema građanskoj Srbiji i otpor nacionalističkom režimu i zatvorenosti koja je prirodni protivnik kulture. Imam utisak da je deprimiranom društvu kakvo jesmo neophodna nova kulturna mladost, sve sa utopizmom i naivnošću u sebi, kako bismo pokušali da se nekako restartujemo. Kao buđenje posle sna koji to, nažalost, nije. Reč je o pobuni na svim nivoima, uključujući i socio-političku. Kultura u tome treba da prednjači jer je ona motor promene društvene svesti.* Često se postavlja pitanje zašto srpska inteligencija ne diže glas, pa se čuju i odgovori da se i intelektualci motivišu samo ako imaju lične finansijske ili druge koristi?- Nažalost, ima istine u tome. Mnogi intelektualci su potpuno poraženi u ovom divljanju srpske ekonomske „inovacije“. Pridošli kapitalizam je od ovih ljudi napravio sirotane u materijalnom smislu, a u duhovnom ih potpuno izbacio iz vizure. Otud nema strategije u kulturi: ljudi koji bi umeli da je predlože bačeni su u zapećak te se osećaju kao upotrebljene krpe. Oni koji se odluče za akciju, biraju sebičnost. Potpuno je izbačena iz upotrebe jedna važna kulturološka reč - misija. Svako mora da ima misiju, svaki pojedinac i svaki kolektiv tj. država. Bez nje nema optimizma.* Da li današnja srpska veština življenja podrazumeva i odsustvo morala?- Pa, to je deo paket-aranžmana modernog čoveka. Nemojmo imati iluzija: to sa moralom nije samo srpska osobenost. U poslu izdavaštva to se događa najviše u poslovanju sa stranim književnim agencijama, izdavačima i drugima koji su nosioci autorskih prava. I to po pravilu sa najbogatijima. Oni su u panici od mogućnog gubitka jednog procenta recesionog kapitala. Oni čine nemoralne stvari kakve do pre neku godinu nije bilo zamislivo videti. Valjda se i moral izlizao od upotrebe; uskoro ćemo postati moralno providni.* Dostupno nam je sve, ali najčitaniji je šund, najtraženija duhovna „brza hrana“. Koliko ono što se čita utiče na duh nacije?- Najlicemernija floskula koju čujemo povodom pravdanja šunda je ona „to narod traži!“. Čista laž. Živeli smo mi i bez šarenih TV programa i bez spisateljica na visokim štiklama. Šta, kada smo bili ozbiljnija država, a bili smo, smetali su nam kvalitetni domaći, produkcijski TV programi i edicije „Nolita“, „Prosvete“ i prave BIGZ-ove džepne knjige? To loše što se danas objavljuje isključiva je odgovornost alavih izdavača i medija koji to podržavaju.* Bavili ste se pitanjem identiteta, njegove promene i zamene. Zašto ga Srbi još traže i preispituju se, zbunjeni?- Kada budemo saznali zašto za njim tragamo, prestaćemo. Tada će nam se činiti i da smo ga pronašli.* Žalimo se kako nas racionalni Evropljani i Amerikanci ne razumeju i ne cene, a mi ne cenimo sopstvenu vrednost i trajanje, zaboravljamo devet vekova Stefana Nemanje, dva veka Njegoša, zapostavljamo maternji jezik...- Reći ću nešto oštro: to je zato što su mnogi Srbi (iako ne volim da generalizujem) postali licemerni. Kvalifikacije koriste kako im odgovara. Ponašamo se kao da nas je neko stavio u bure i pustio nizbrdo: izlazimo iz njega olupani, bunovni, ali ništa pametniji. Busamo se u grudi patriotizmom i čitavim instrumentarijem idealne nacije, a padamo na jednostavnom, sitnom, dnevnom i anonimnom patriotizmu. A taj je pravi. Mi čak često ni ne znamo šta je patriotizam. Znam da sam priličnom broju ministara kulture, bukvalno i simbolično, morao da objašnjavam da u ediciji Srpska proza u prevodu „Geopoetika“ objavljuje knjige srpskih autora na engleskom jeziku namenjene svetu, a ne strane autore. Zašto? Pa, zato što sam stalno imao utisak kao da radimo nešto suprotno od pokazivanja drugim kulturama da srpska književnost ima kvalitetne autore i knjige. Za mene je to ljubav prema domovini, kulturi i jeziku - kako „izvesti“ naše drugima. Nažalost, mi u razgovorima sa svetom, kao u školi, uporno promašujemo teme. Čak i tvrdoglavost pogrešno koristimo. O inatu i da ne govorim.* Čuvena je ona srpska izreka „to nema nigde u svetu“, kojom opisujemo sopstvene propuste, ali se često ispostavi da su stvari negde u tom svetu još gore. Kako bi trebalo da shvatamo globalno i lokalno?- Tako da ne prihvatamo krajnosti. Istina sveta nije ni u tamo nekom apstraktnom mondijalizmu niti u samoljubivom nacionalizmu. Istina je u sredini, kao jedina moguća, a ne kao beskonfliktni kompromis.* Muči li nas palanački strah od sveta, da li zaziremo od različitosti?- Ova zemlja je godinama pokušavala da svoje građane plaši svetom i u tome je bila veoma uspešna. Do te mere da je i svet naterala da ga se plašimo (bombardovanje 1999). Kada svoje građane držite u materijalnoj oskudici, nepismenosti, neobrazovanju a time i u neznanju, onda je lako da sebe predstavljate kao merilo svih stvari. Mislim da je to najpogubnija karakteristika liderskog shvatanja politike u Srbiji.A različitost ne samo da je neminovna već je i poželjna. Samo sa drugačijim od sebe možete da se poredite. Pokušajte sa istima kao što ste vi, pa ćete videti da rezultata nema. Biti isti znači ne talasati.* Turski nobelovac Orhan Pamuk kvalifikovao je politiku kao dosadnu, ali to u Srbiji nije slučaj, pa se reči političara već godinama slušaju i čitaju sa najvećom pažnjom.- Mislim da je on našao idealan epitet, naravno sa stanovišta jednog pisca. Mi smo dozvolili da nam se političari podvuku i pod čaršave u spavaćim sobama, a bogami i u kupatila. Tako smo im poklonili iluziju o bogovskim osobinama koje ih krase. Oni su nam, dakle, postali delovi porodica i lične intime. Na ivici smo da postanemo idealan kolektiv.* Zašto tvrdite da istorija i politika imaju „opasnu sličnost“ sa estradom?- Zato što je interpretacija nacionalne istorije kao i tumačenje stvarnosti preuzela populističke kriterijume. Kada sami istražite pojedina istorijska pitanja i podsetite se da i vi živite život koji vam istorija i politika objašnjavaju, vidite da niste baš u istim svetovima. Dok neki ozbiljno promišljaju taj svet, drugi taj isti svet vide kao vodvilj sa pucanjem i plakanjem.* Kako komentarišete što su vas u ovim danima rekonstrukcije vlade neki mediji kandidovali za ministra kulture?- Bez želje da uvredim predlagače, ne mogu to ozbiljno da shvatim. Živimo partijsku državu, zbog čega nam je upravo ovako kako je: svi pametni ljudi kao da preživljavaju u nekom podzemlju i da bi odande izašli morali bi da ih na površinu pozovu upravo oni koji su ih tamo saterali. Dokle smo stigli sa takozvanim kadrovima moglo bi da bude smešno da nije tragično. Dakle, ne znam da li da se smejem ili da se zabrinem.DUHOVNI DOBITAK* KAKO ste shvatili rezultat akcije „Čitanje je javna stvar“, kada su Beograđani ukrali većinu knjiga koje ste zakačili po klupama najvećih parkova?- Pa, mi smo na to računali. Ali, to smo uračunali u trošak (ionako smo sve te stotine knjiga poklonili, a nije reč o oslobađanju našeg magacina!). Ne zaboravimo, na te poklonjene knjige - tako to zovemo jer je to tačno - plaćamo državi i porez na poklon od osam odsto! No, važniji od materijalnog gubitka je duhovni dobitak. Ljude moramo pokušati da naviknemo i na takvo čitanje. Mi to što vi nazivate krađom ovako tumačimo: bili su to savesni pojedinci koji su knjige spasli od neočekivane kiše. Na dušu meteoroligiji! Ali, zato je jedan od parkova pre kiše osvanuo sa našim knjigama zaštićenim providnim kabanicama! Neki sugrađani su bili brži od nas i spasli knjige od nevremena. Pošto je reč o Pionirskom parku, neću da pomislim kako je to zato da bi poslanici, gradski i državni funkcioneri, kojima je ovaj park okružen, što duže mogli da čitaju. No, divno je i što je naš reklamni film „Čitanje je javna stvar“ naišao na nepodeljene simpatije jer „reklamira“ čitanje. Pogledajte ga i na našem sajtu, ali i na svim društvenim mrežama. Povodom 20 godina Geopoetike mi ćemo te vrste akcija nastaviti sve do kraja ove kalendarske godine, ali i uz neka prava iznenađenja.

Nastavak na Večernje novosti...