Izvor: Blic, 16.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bahatost i poniženje
Bahatost i poniženje
Ponizno izvinjenje nekada bahatih ponižavatelja upućeno poniznim, ali, svejedno, bahatim protivnicima koji su, ustvari, partneri na istom poslu ponižavanja pametnih i ispoljavanja bahtatosti pred slabijima – to je, eto, kulturna i politička situacija u srpskom parlamentu.
To mesto, već svojim izgledom i rasporedom sedišta u glavnoj dvorani, liči na prostor za ponižavanje. Predsedništvo gleda u leđa govornika koji, poput učiteljice u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nižim razredima osnovne škole, isporučuje svoje misli. Već u takvoj scenografiji nemoguće je, sve kad bi se i htelo, ostvariti dijalog, razmenu mišljenja, međusobni uticaj.
I onda ostaje samo razmena bahatosti i poniženja. Poniženi postaju bahati kada to mogu, a bahati su ponizniji od najponiznijih kada to moraju. Osobe koje smo izabrali da nas zastupaju u parlamentu predstavljaju sliku nas samih. Za razliku od teatra s kojim ga se često upoređuje, parlament pokazuje sliku kakvu bismo hteli da imamo o sebi samima. Ti ljudi, to smo, ustvari, mi. U pozorištu, prema Šekspirovom zahtevu, ogledalo je na pozornici, i mi ga nismo odabrali. U teatar odlazimo da se pogledamo u ogledalu koje je brusio neko drugi. U parlament šaljemo svoje predstavnike samo zato što ne možemo svi tamo da stanemo, pa nam je potreban neko da nas zastupa.
Ako je, a morao bi biti, parlament slika jednog društva, onda ta slika oslikana tonovima potrebe za ponižavanjem i nijansiranjem volje za bahatošću, ne izgleda lepo. Ti tipovi, tamo u Ulici kralja Milana, stisnuti u svojim skamijama, plaćeni svojih hiljadu evra, to smo, dakle, mi. Za taj novac smo spremni da budemo ponižavani, ako već ne možemo da ispoljimo svu bahatost prema, u određenom trenutku, slabijima od sebe.
To se zove politika? Ne, to se zove primitivizam. Jer, samo primitivan čovek može svesti sebe na beslovesno biće koje se da ponižavati dok vreba čas da ponizi. Bahatošću, razume se.
Porodična skrivalica
'U sestrinim cipelama' reditelja Kertisa Hensona
Kao neko ko je najpre bio filmski kritičar (urednik časopisa 'Sinema'), potom pisac scenarija (uspešan) i na kraju (ili pravom početku, zavisno od ugla gledanja) reditelj, Kertis Henson (l945) pripada klasičnoj školi rada u Holivudu i stoga njegov novi film 'U sestrinim cipelama' (god. proizvodnje: 2005. trajanje: l29 min.) ima najneophodnije: dobro postavljenu priču i likove koji se razvijaju. Za razliku od njegovog najuspešnijeg filma 'Poverljivo iz El Eja' (l997), koji je pratio skandalozne prizore iz fabrike snova tokom pedesetih, ovde je reč o savremenoj priči. Dve sestre, jedna uspešan pravnik u velikoj firmi, druga lakomislena i brza sa muškarcima, ali uvek u nevoljama ne znajući gde će da prespava i kako da nabavi džeparac. Prvu, čiji glavni problem je nesigurnost sa muškarcima, jer ima višak kilograma igra Toni Kolet, dok Kameron Dijaz kao Megi, našavši u skrivenoj ladici božićne čestitke od bake koju je njen otac proglasio mrtvom, odlazi u sunčanu Floridu da je upozna.
Od tog trenutka Hensonov film izlazi iz formule o sestrinskom prepucavanju i koškanju i prerasta u porodičnu priču sa skivenim tajnama, ali i o kasnom sazrevanju (nikad nije kasno). Megi otkriva da njena baka Ela (Širli Meklejn) živi u staračkom domu za bogate Amerikance, pomaže komšijama, blista pozitivmnom energijom i golemom mudrošću. Od prvog trena ona prokuži svoju unuku, koju uspe da privoli da nešto uradi u životu (rad sa bespomoćnima), dok na drugoj strani, uspešna Megi napušta firmu i pronalazi zadovoljstvo šetajući pse bogatim susedima. Događaju se još neka druga, mala i velika iznenađenja (odnos sa ocem i maćehom, jedna svadba), ali prepuštam vam da ih sami otkrijete. Henson je inteligentno i duhovito vodio ovu priču, unevši na kraju, veoma čudno za Holivud, čitanje poezije Elizabet Bišop i I.I.Kamingsa. Toni Kolet i Kameron Dijaz su veoma dobre, dok Širli Meklejn (koju pamtimo iz filma 'Artisti i modeli' od pre pola veka) zasenjuje sve viđeno ove godine. To ćemo dugo pamtiti.
