Izvor: B92, 29.Jan.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BIKUR HA-TIZMORET (BAND'S VISIT)
Film o nemogućnosti prevazilaženja međusobnih sličnosti
Nemojte zameriti ovom filmu što je prikazan na Kustinom festivalu, vi koji ste skloni tome da ne volite mleko zato što se krava rita.
Gledao sam ovaj film putem DIVX televizije, i to bez titlova. Kad god su Egipćani pričali između sebe nisam razumeo ni reči. Isti slučaj bio je i kad su se Izraelci uzajamno domunđavali. Tek kada su govorili jedni sa drugima, na engleskom, uspevao sam da pohvatam konce >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << zapleta, ali i da saznam nešto o samim likovima. Mislim da nema boljeg načina da se ovaj film odgleda i razume njegova osnovna poruka.
Priča je jednostavna- egipatski policajski orkestar dolazi u Izrael da održi koncert povodom otvaranja arapskog kulturnog centra. Međutim umesto da odu u grad Berta-nešto oni stižu u grad Perta-nešto koji je bez sumnje poslednja rupa na Jehovinoj svirali. Tokom jednog popodneva i jedne noći, koliko traje radnja filma, Egipćani postaju gosti vlasnice lokalnog restorana i njene familije.
Film je ispunjen pejzažima ogromnog bistroplavog neba i nepokolebljivo ružnih zgrada koje su nasukane u nekoj pustari gde su kaktusi ustupili život upornijem čoveku. Ima puno statičnih kadrova koji se tope u dirljivo-duhovite razglednice „iz života". Ima puno nemih kadrova u kojima zaista živopisno izgledajući glumci stoje kao spomenici sopstvenim životima. Mnogo toga, dakle, što, inače, mrzimo (mrzite?) kod tzv. autorskog filma. I ako neko pomene Akija fakin Kaurismakija prekinuću mu projekciju!
Ono što je zajedničko „jednim" i „drugima" jeste nagomilana usamljenost, želja da se naslone na nekoga i provuku još poneki osmeh kroz dane koji su im preostali. Ni jednog trenutka ne posrćući u kliše neprirodne razmene istina i pomirenja, reditelj Eran Kolirin odnos uzajamnog poštovanja uspostavlja isključivo na razumevanju tuđe muke. Sličnostima koje se ne mogu prevazići, već samo podeliti.
Epicentar melanholije i dirljivo dočarane, a u životu retko prisutne, dostojanstvenosti je poručnik Tavik Zaharija (fenomenalni Sasson Gabai koji liči na tužnjikavog Jovu iz Sedmorice Mladih). Sa ličnom tragedijom iza sebe Tavik uspeva da iz sebe izbaci nešto što je davno trebalo da kaže nekim drugim ljudima, ali već sutradan on se vraća u sjajnu, hladnu ljušturu svoje uniforme.
Njegova pesma na kraju filma ovu zbirku skica iz života odvlači u večnost.
