Izvor: Politika, 20.Jul.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avantura ličke babe
Duhoviti debi Danila Šerbedžije sa filmom „Sedamdeset i dva dana” koji je na tragu Šijanovih „Maratonaca”. Ovacije za Miru Banjac i Nebojšu Glogovca i izvrstan prijem „ženskog” omnibusa „Neke druge priče”
Pula – Nisu doduše Topalovići, već Paripovići – zadrti Srbi iz morbidnog ličkog krša, ali u svakom slučaju po mnogo čemu su slični legendarnim junacima Šijanovih „Maratonaca”, toj čudesnoj muškoj bratiji okovanoj u patrijarhat i neumoljivi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodično-hijerarhijski niz.
Ti „otkačeni” Paripovići, dva brata – Mane (Rade Šerbedžija) i Joja (Bogdan Diklić), i njihovi sinovi Todor (Živko Anočić) i Branko (Krešimir Mikić) i baba (Mira Banjac u dvostrukoj ulozi) oko koje svi skaču jer joj svakog meseca stiže američka penzija, glavni su likovi u debitantskom filmu, ruralnoj crnoj komediji „Sedamdeset i dva dana” Danila Šerbedžije, projekta koji je nastao iz zajedničkih producentskih napora Hrvatske i Srbije (beogradska kuća „Vans”). Sudeći po reakcijama prepunog gledališta u pulskoj Areni – na veliko obostrano zadovoljstvo, jer Danilov film ima i sve potencijale zabavnog bioskopskog hita u kojem se može uživati i u Srbiji i u Hrvatskoj.
Šerbedžija inteligentno i duhovito plete priču oko četvorice muškaraca koji ne radeći ama baš ništa, životare od babine penzije, sve do trenutka dok baba ne umre. Ali i tada će vođa porodičnog klana, tvrdoglavi, samoljubivi i gramzivi Mane, pronaći rešenje – iz obližnjeg doma za starce, oteće babu likom, ali ne i temperamentom, sličnu pokojnici i dolari će i dalje stizati u kuću... U čitav ovaj lički galimatijas upleteni su i komšija Mile, zadrti Hrvat, što je Paripoviće spasio u ratu i koji niti može s Manetom niti može bez njega i svakodnevnih zađevica (i glumački i fizički stameni Dejan Aćimović), lokalni policajac, pravi glupan koji je umislio da je detektiv (opet bravura Nebojše Glogovca), Brankova devojka Liča (Lucija Šerbedžija) i uvek pijani seoski poštar Luka (Predrag Vušović)...
„Sedamdeset i dva dana” nije i politički film. U njemu su tema rata i nacionalnih odnosa dotaknute u funkciji određivanja ko kome pripada, šta ko kome pamti ili eventualno priča iza leđa. Ovo je i glumački veoma snažan film, ne zna se ko je od koga bolji. Ako me pamćenje nije izdalo, ovo je i prvi posleratni hrvatski film u kojem su glavni junaci hrvatski Srbi. Iza njega čvrsto stoje članovi snažne i brojne umetničke porodice Radeta Šerbedžije. Da su voljeni i poštovani, pokazali su svojim burnim aplauzom i gledaoci u pulskoj Areni, u kojoj su ovacije bile ipak namenjene Miri Banjac i Nebojši Glogovcu...
Na veoma dobar prijem kod publike (o čemu svedoče i rezultati anketa u festivalskom biltenu), naišao je i petodelni omnibus film „Neke druge priče”Ivone Juke, Ane Marije Rosi, Ines Tanović, Marije Džidževe i Hane Slak, nastao na inicijativu, prema ideji i konceptu beogradskog kritičara i producenta Nenada Dukića, koji je ovaj zahtevan projekat vodio i kao izvršni producent.
Kao celina, „Neke druge priče” ostavljaju jak utisak ozbiljno promišljenog autorskog filma, sa jasnim a višestrukim vezivnim tkivom između pet, idejno i estetski, različitih filmova. Pet rediteljki iz bivših jugoslovenskih republika, uspešno su odgovorile na zadati, a objedinjujući motiv filma – majčinstvo i trudnoća. On je kod svake od njih izazvao različite asocijacije i proizveo različite teme, ali je suštinsko to da je svakoj od njih pošlo za rukom da stvori i prilično jasnu sliku trenutnog stanja društava iz kojih potiču i u kojima bivstvuju.
Pojedinačno, o svakoj priči se može duže i detaljnije diskutovati (što će se na stranicama „Politike” i dogoditi kada film uđe u redovnu distribuciju), ali se prvi utisci mogu svesti i na sledeće: Hrvatska, ujedno i uvodna priča, previše je direktna, nimalo suzdržana u izrazu i načinu vođenja. Srpska priča je dramaturški dobro vođena, ima iskristalisani motiv osvete i odlično je odglumljena (izvrsni Nataša Ninković i Sergej Trifunović). Bosanska priča hvata na emociju, ali onu koja se rađa u drugom planu, tamo gde su roditelji glavnog junaka (Emir Hadžihafisbegović i Jasna Ornela Beri). Makedonska priča je najjednostavnija, sva na prvu loptu, ali je autorki pošlo za rukom da vrlo otvoreno i direktno govori o problemima života u rodnoj zemlji. Slovenačka je najsinematičnija u izrazu, više simbolička nego narativna, ironična i duhovita, sa otvorenim pitanjem mesta i statusa zemalja bivše Jugoslavije u EU. Kao takva, logički se nametnula i kao izvrstan zaključak teme otvorene u filmu „Neke druge priče”.
Dubravka Lakić
objavljeno: 21.07.2010.
