Izvor: Blic, 14.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Artoovo ostrvo Bali
Artoovo ostrvo Bali
Iako veliki pozorišni vizionar Antonen Arto nikada nije bio na Baliju, ja to malo ostrvo četvrte države po broju stanovništva na svetu smatram njegovim ostrvom. On nije bio na Baliju, ali je Bali došao njemu na noge, njegovoj mašti, njegovoj prevratničkoj ideji. On je maja 1931. godine na Kolonijalnoj izložbi u Parizu video predstavu 'Ćalonarang' tradicionalnih igrača sa Balija u stilu wayang wonga, i dobio potvrdu o onom što je već slutio - da evropsko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorište treba osloboditi realističnog mimezisa XIX veka. Posle toga je napisao svoja dva prevratnička eseja 'O balinežanskom pozorištu' i 'Istočno i zapadno pozorište'. U kontaktu sa predstavom sa Balija dobio je potvrdu da je pozorište suma znakova, a ne imitacija života.
Mirjana Miočinović je svojim prevodom Artoa 1967. godine pred sam Bitef dala priliku našim pozorišnicima da shvate šta će se dešavati na Bitefu zahvaljujući Artoovoj viziji, ali oni tu lekciju do današnjeg dana nisu pročitali. U uvodu ona piše: 'Ono što čini Piter Bruk, ono što čini Grotovski, ono čemu teži u svom amaterskom zanosu ‘Living teatar’, možda nije ništa manje dostojno i manje vredno služenju njegove ideje.' Naježio sam se pred ovom istinom rečenom na pravom mestu i u pravo vreme.
Sa posebnim uzbuđenjem na razmeđi 2005. i 2006. godine u hinduističkom hramu Pura Dalem u Ibudu video sam istu predstavu o borbi crne i bele magije koju je video Arto iz iste varošice jedne pariske noći ili dana. Tek kad sam prisustvovao 'Ćalonarangu' kao delu hinduističkog rituala o neumitnosti borbe i ravnoteže između principa zla (udovica Ćalonarang pretvorena u Rangdu) i principa dobra koji otelovljuje princ Erlanga, potvrdio sam svoje uverenje da je Arto u pozorištu isto ono što je Ajnštajn u fizici ili Pikaso u slikarstvu.
Nadam se da će ova predstava na 40. Bitefu biti i za pozorišni Beograd 2006. dokaz inspirativnosti dalekoistočnog pozorišta, kao i za Artoa 1931.
Čestitke
Nedavno je na jednoj domaćoj televiziji objavljen podatak da su Englezi prvaci Evrope (a možda i sveta) u slanju božićnih i novogodišnjih čestitki. Sam podatak bio bi zanimljiv kao i sve ostale vrste brojanja, podvlačenja crte ili svođenja računa, kojima se pribegava na kraju jedne kalendarske godine da iza toga nije išlo i objašnjenje, koje je ni manje ni više nego potvrdilo opštevažeći utisak o ostrvljanima kao hladnim ljudima. Ovo sveopšte čestitanje pismenim putem i uz pomoć pošte, nije nikakav znak bliskosti, već naprotiv, sofisticiran način da se ljudi (i one koji su bliski i oni koji to nisu) drže na bezbednoj distanci!
Ovo objašnjenje samo potvrđuje tezu da savremena kultura, koja je nametnula trend individualnog postignuća, favorizovala 'solerski život' kao izbor mudrih i ohrabrila moral pobednika, zapravo promoviše koncept kalkulisane i distancirane komunikacije. Cinično demistifikujući tradicionalne veze među ljudima, poput prijateljstva koje se danas razume u novom ključu čiste pragme i podrazumevajućeg interesa, braka shvaćenog kao svojevrsni model društvenog utamničenja, ili 'ozbiljnog zabavljanja' kao staromodne forme komuniciranja među polovima, savremeno doba primorava ljude da se suoče sa sve snažnijim globalnim osećanjem izolovanosti, koja preti da svet preobrazi u društvenu pustinju.
Nova godina je kulturološki zanimljiv fenomen. Jer bez obzira na potrošačku groznicu koja trese planetu, frižidere prepune đakonija, ili ormane sa uredno naslaganom novom garederobom kupljenom na popustu, mnogi ljudi upravo u tim danima, osećaju nelagodnost zbog neke vrste 'društvene obaveze' da se uživa u veselom društvu ili u romantičnim trenucima, i činjenice da su kontakti sa drugima ili površni ili retki.
Nova godina je, baš zato i prilika da dane posle, posvetite svima onima koje ste slučajno, opravdano, namerno ili nenamerno zanemarili. Umesto slanja SMS poruka, telefonirajte, jer je to jedan od najjednostavnijih načina da se nametnuta distanca prema drugima, smanji.
