Izvor: Blic, 28.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Artget'
'Artget'
Sveprizor Aleksandra Anđića
Kao što u pozitivnom smislu ističe u katalogu Goranka Matić, Anđić pripada generaciji kojoj je novinska fotografija izoštrila pogled i ubrzala misao. Učio ju je na licu mesta, na novinarskom zadatku - u 'Večernjim novostima', 'Dnevnom telegrafu', 'Blicu' i 'Vremenu'. Nemajući vremena za predah, Anđić je naučio da gleda s munjevitom preciznošću kroz objektiv zbog čega kod njega nema naknadnog kadriranja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
U ovom slučaju, što se kadra tiče, u mnogome mu pomaže takozvani panoramski objektiv koji hvata više od našeg pogleda, odnosno gotovo u rasponu od 120 stepeni. Dakle, više nego što ljudsko oko može jednim pogledom da uhvati.
Moglo bi se reći da 'panoramika' vidi više od fotografa. I vidi, ali fotograf mora da predvidi šta bio ona mogla videti. Tu je srž Anđićevog pristupa. Izuzetno zahtevan pristup koji fotografa tera da predviđa čak i neminovne deformacije (usled širokog ugla) i da ih, koliko je to u njegovoj moći, koriguje da na snimku ne bi bilo mnogo iskrivljeno ono što može da smeta oku, a to su mahom linije arhitekture. Prednost 'panoramike' je pak što, budući 'sporo radi', beleži pokret, zbog čega na Anđićevim fotografijama on poprima poentu radnje.
Vrlo zanimljiv fotografski rad, eksperiment kao jedan segment opusa zapaženog na izložbama 'Tanjug foto', 'YU Press Photo', 'Beta Foto', 'Who is Next' i 'Dossier Serbien'.
Sklonost ka panoramskom gledanju videćemo za koji dan i kod Vima Vendersa čija se izložba fotografija otvara 3. marta u Salonu MSU. Nema govora o dosluhu, ali ima o 'sluhu'.
Orfej
(Paskal Kinjar, Sva jutra sveta, Geopoetika, 2005)
Biografija majstora viole, Sent Kolomba, koji je 'improvizovao na marginama 'ideološkog i stilskog rata između Luja XIV i jansenista, jeste stvarnosna podloga za Kinjarov traktat o prirodi i ciljevima stvaralaštva. Njegov junak je svevremeni, čisti umetnik, oličen u ekscentričnom učitelju muzike, koji je od ljudi (publike, kritičara) pobegao u kolibu (radnu sobu) na drvetu. Nesposoban za izražavanje govorom ili jezikom tela, on se, suočen sa banalnom stvarnošću, pretvara u svirepog, ali nemoćnog manijaka koji se guši od besa. Međutim, usamljen u krošnji drveta (između neba i zemlje), Sent Kolomb pretače mučan život u čudesne arije ('najlepše na svetu'), kroz koje mu se otkrivaju iracionalno i vanvremeno, nedokučivi ljudskom jeziku, a on sam doseže nad-stvarnost u kojoj, kao Orfej, pronalazi i budi svoju mrtvu dragu.
Iako se, poput askete, odrekao sveta (slave), on ne uspavljuje telo, već ga upotrebljava kao izvor neutažive čežnje (inspiracije, strasti), koja svojom silinom doprinosi njegovom stvaralaštvu, ali i samouništenju. Izlivi zlobe kojima od sebe tera učenika Marea, nisu izraz Sent-Kolombove sujete, već (očinskog) staranja kako za uzvišenost muzike, tako i za umeće (dušu) mladog izvođača; tek kada ga godine (koncerata na dvoru) budu pročistile patnjom, Mare će moći da bude uveden u istovremeno strašnu i radosnu ('religioznu') tajnu stvaralaštva, koje izvire iz agonije prolaznosti, samo privremeno olakšavanom Prustovim madlenicama.
Povratak klasicističkim idealima jednostavnog pripovedanja i sažetog izraza je Kinjarov odgovor na popularnost kitnjastog stila i fikcije; sa druge strane, sažimajući dragocenu kulturnu epohu u prozni tekst od pedesetak stranica, koji je pre povest nego roman, on aludira na propadljivost svega što je ljudsko, ma koliko se činilo veličanstvenim.
