Izvor: Blic, 21.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arheološki film
Arheološki film
Pred svako veče punim Atrijumom defilovala je galerija besmrtnih: Kaligula, Buda, Sveta Tekla, Kuroš, Darije, Kserks, Montezuma... Na sedmoj smotri arheološkog filma što šta se dalo naučiti i o propagandi u najboljem smislu reči. Dokumentarci iz deset zemalja obelodanili su odnos različitih nacija prema svojoj i tuđoj baštini.
I ovog puta pokazalo se da bogatije države imaju više mogućnosti da storije oplemene 3D animacijom i živom montažom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da rezultat čak i kad traje čitav sat ni u jednom trenu ne bude dosadan. To se postiže, kako je rekao Masimo Mi, autor filma 'Nemi, potopljenja misterija jezera' (u kome su pronađene dve Kaliguline galije), postavljanjem pitanja 'kad god pomislim da bi od nizanja istorijskih podataka gledaocu mogla da zakaže koncentracija'. Ni njegov kolega, Adolfo Konti ('Ljubav i smrt' - u Pompeji) o večnoj temi ne razmišlja sa distance, već legendu o neutešnoj udovici oživljava kroz junakinju svog filma.
Najpotresnija su bila tri filma: 'Kipar - baština koja nestaje', Tomasa Kelisa, 'Nada u Budinoj dolini', Urlike Beker, o razaranju i iskopavanju Budinih statua u Bemijanu (Afganistan), i 'Rat za fosile', Tilmana Šola, o paleo(ntološkoj) mafiji.
Najoptimističkija: nemački 'Vila rustika', Kristofera Paula (o gradonačelniku koji rašljama otkriva temelje rimskog zdanja, reši da ga rekonstruiše i napravi muzej u kome meštani sa njegovom porodicom demonstriraju život u provinciji Germaniji; i rusko-sirijski 'Put za Damask', Vladimira Šerbinina (o oblasti u Sriji gde se i danas govori Hristovim jezikom (aramejskim) i gde su pod carstvom Omejada, pod istim krovom (hramom) bogoslužile dve konfesije, pravoslavna i muslimanska, a vernici poštovali jedni druge. Političari, gde ste?
Zavičaj
(Vasilije Radikić, Začarane avlije, Itaka, 2005)
Iako u ovim pričama ima živopisnih likova, njihov jedini junak je majevičko selo Olovica, koje 'nije više ono što je bilo'; emotivni dodir sadašnjosti i prošlosti određuje psihologiju svih pripovedača u knjizi. Međutim, na dečačkoj tački gledišta ('Vašar na Papratnom brdu'), naratorov ton jeste nostalgičan, ali ne i bajkovit: ispod detinjastog oduševljenja za bučno i drečavo ('Olovačke barabe'), jasno se vidi zatucano selo, surovo prema svemu što je novo ili drugačije ('Priča o čudesnom grašku', 'Naši u Srijemu'), u kojem su odjeci svetskih društveno-političkih kriza groteskni ('Pojava letećeg tanjira iznad Olovca na Majevici'), a za natprosečne nema ni mesta ni izlaza ('Ahbab i Dedo', 'Utakmica').
Patnje jednostavnih ljudi, koji ne žele da odu iz zavičaja, nemaju intelektualnu (ublažavajuću, uređujuću) nadgradnju, pa su elementarne i stihijske; one ističu tragične očeve, sinove, majke i braću koji, kao antički junaci, stradaju zbog kršenja zakona dobrote i ljubavi ('Na Pištalovića guvnu', 'Bijeg iz blata'). Izolovani od ostatka (nerazumljivog, opsenarskog) sveta, oni se prepuštaju (urokljivoj) podsvesti i survavaju se u nastasijevićevski taman prostor u kome ih stiže neka hladna i ironična 'pravda' ('U Perušinoj avliji', 'Jovelja tvori riječi Solomunove'); jedina svetla nit u tom slepom lavirintu je njihova čežnja za (osujećenom) ljubavlju ('Stojan zvani Simon', 'Kabanica koja igra'). Zaključena (i zaključana) pričom o ukletoj nevesti ('Mačak, Petko, đed-Mijaljo i Rosa'), lepota ovog izgubljenog sveta (prošlosti) postaje znamenje propasti, začarana i kobna.
U arhaičnosti (prevaziđenosti) jezika i narativnog postupka ove knjige ima nečeg privlačnog, upravo zbog oglušavanja o tekuća pravila mode i umetničkog kvaliteta.
