Izvor: Danas, 30.Nov.2014, 22:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arabeske i groteske
Čitav jedan svet fantastičnih stvorenja, događaja i razdraganih no pomalo i setnih čuvstava sručio se na nas na koncertu u ciklusu „Bez teksta“ Beogradske filharmonije, sa otmenim i divnim maestrom Urošem Lajovicom za dirigentskim pultom.
Rihard Štraus (Vesele pustolovine Tila Ojlenšpigela op. 28, Burleska za klavir i orkestar d-moll), Pol Dika (Čarobnjakov učenik) i halucinantni Sergej Prokofjev (Poručnik Kiže, svita op. 60) bili su naše društvo u ovim vratolomnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << zvučnim avanturama, a solista u Štrausovoj Burleski, pijanista Deneš Varjon, podsetio nas je sa svoje strane na jedan predano sproveden filigranski pristup klavirskom tekstu, protumačenom sa toliko detalja i prefinjene pažnje, da je stvarno godilo.
Za početak, Filharmonija ove večeri uopšte svira poput vihora. Til Ojlenšpigel u startu neodoljiv je, sa zvučnim odbljescima što se dozivaju preko orkestra u plimama i osekama tananosti, i to na kratkom potezu od fijuka uragana do ljupke milozvučnosti. Bajoslovni su solistički udeli muzičara ovde, što tvore originalne arabeske i groteske zvuka sa žarom i ubeđenjem, na čijem pogonu u odlučnim talasima stupa napred ova šarmantna muzička pripovest, peneći se mehurićima pravog orkestarskog šampanjca, u čijim vrtložićima destiliše se gotovo pa betovenovsko herojstvo. Sve okončano furiozno nakon omamljujućeg pritajenja u delikatnoj nežnosti. Naredna Burleska, na scenu izvodi pijanistu Deneša Varjona, koji na jedan aerodinamičan način od prve prodire kroz gusto tkanje notnog zapisa, noseći se sa virtuoznim zahtevom ovog dela pravom juvelirskom minucioznošću, te odolevajući tako eventualnom šljaštećem sjaju bravuroznih izazova. Hitar i spretan, sa rukama poput mekanih no preciznih sečiva ispod kojih oblici izlaze sićušni i savršeno dovršeni, Varjon ima pouzdane partnere u orkestru, on sam nenadmašan u onim senzibilnijim delovima Burleske, gde se njegova prefinjena sviračka priroda i misaonost upečatljivo iskazuju, ali ume da zadivi i svojim silovitijim unutrašnjim snagama kojima povremeno širom raskriljuje vrata da očaravajuće prelete preko klavijature.
Dikaovog „Čarobnjakovog učenika“ u drugom delu večeri, krase ovom prilikom tajanstvena atmosfera perfektnog tajminga, povremeno sablasnih treptaja, već kako valja, dramatične orkestarske spirale prema gore kao da nas sve zasipaju čarobnim praškom od kojeg zvuk „pošandrca“ izazivajući skupno disanje muzičkog organizma na pozornici koje vas stvarno podiže. A onda za kraj čudesni Prokofjev i njegov nadnaravni Poručnik Kiže, u nekoj vrsti melanholično-bezbrižne zvučne pripovetke pune slika što promiču živo pred očima, mikro-ritmova i valera boja sa egzotičnom jarkošću, turobnih primisli te odmah zatim šeretske vedrine i tako u krug, sa bajkovitim zvučnim efektima punim smisla za dugačak i bodar aplauz.
