Izvor: B92, 09.Jul.2013, 14:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Anita Mančić: Moja kuća je odavno nestala

"Mnogo volim Mediteran, živela bih tu, ja sam neke od svojih najvažnijih uloga u karijeri odigrala upravo u Budvi".

Neke od najvažnijh uloga odigrala sam u Budvi

Mnogo volim Mediteran, živela bih tu, ja sam neke od svojih najvažnijih uloga u karijeri odigrala upravo u Budvi, na Grad teatru, i mnogo volim da dođem na taj festival. Tu su ljudi koji se bore da održe sve što se zove pozorište, i da odneguju ono što je svojevrijemeno zaista imalo veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << značaj. Mislim da celovito gledano, ni u Crnoj Gori nije zlatna finansijska situacija kada je reč o kulturi, za nijansu je bolja nego u Srbiji, ali vidim da je i ovde “obaranje ruku“ hoće li opstati festival u Budvi, koji je jedan od najznačajnijih u regionu. Zato sve što se tiče pozorišta i okupljanja tog nekog umetničkog sveta pozdravljam, i apsolutno se divim ljudima koji se bore i trude da održe neki kulturni i umetnički nivo u svakoj sredini.

Publika u Crnoj Gori videla je ovog leta Anitu Mančić, jednu od vodećih glumica u regionu, u dve predstave – na festivalu Grad teatar u “Odiseju“ Gorana Stefanovskog, u režiji Aleksandra Popovskog, prvom zajedničkom regionalnom projektu nakon raspada velike Jugoslavije, koji se odmah nakon brionske premijere prošlog leta nagovestio kao jedno od vrlo bitnih pozorišnih ostvarenja na ovom prostoru, i kao Filumenu Marturano, u istoimenoj komediji Eduarda de Filipa, u režiji Jagoša Markovića.

U priči o Odiseju naših dana, njegovom putovanju i lutanju da se vrati kući, ali i tome ko su sada naši heroji i šta danas znači vratiti se kući (koprodukciji koji su napravili pozorište Ulisis sa Briona, Atelje 212 iz Beograda, GDK Gavela iz Zagreba, SNP iz Novog Sada, SNG iz Maribora, Sterijino pozorje i Teatar navigator iz Skoplja), Anita Mančić igra njegovu vernu ženu Penelopu:

"Odabir glumačke i autorske ekipe koju je napravio Aleksandar Popovski, takođe je znakovit, predstava je okupila umetnike s raznih prostora bivše države – Ozrena Grabarića koji igra Odiseja, Branka Jordana, Nikolu Ristanovskog, Dijanu Vidušin, Svetozara Cvetkovića, Borisa Isakovića, Jasnu Đuričić, Natašu Matješac Rošker, Franja Dijaka, unevši tako u uprizorenje naša različita jezična, glumačka, pozorišna, ali i lična iskustva", kaže Anita Mančić za Vijesti.me.

Šta sve nosi u sebi tamna strana herojstva koju vidimo kod današnjeg Odiseja?

"Taj Odisej je zaboravljen, nostalgičan, star i nikakav. On je manipulator i ratnik u jelu grotesknog starca, smešne spoljašnosti i proste unutrašnjosti, čiji se povratak na Itaku pretvara u groteksnu farsu - on je običan čovek, nahuškani “narodni heroj“, primitivac, i može biti kombinacija svih ratnika sa prostora bivše Jugoslavije. Kad napokon stigne kući na Itaku, on otkriva samog sebe, ono što je zaboravio ili sakrio dok je odlazio, ono što je rasturao, ubijao, palio..."

S druge strane, koliko je cela ta priča Gorana Stefanovskog, eksjugoslovenskog i makedonskog dramatičara, koji od devedesetih godina živi na relaciji Engleska – Makedonija, vezana i za nostalgiju?

"Dobrim delom jeste vezana za nostalgiju – govori o nekom povratku kući, koliko mi danas zaista želimo da se vratimo tamo negde gde je ono što osećamo kao svoj dom. Odisej je imao svoje razloge da se vrati na Itaku, a mislim da naš povratak kući ima sasvim drugačije značenje i razloge. Mi smo u međuvremenu prestali da budemo heroji..."

Kakva je Vaša lična priča o povratku kući?

"Svako ima svoju priču šta je njegov povratak kući. Priča iz ove predstave trebalo bi da bude metaforično i “povratak“ zemlji u kojoj smo rođeni svi mi koji smo okupljeni u njoj. Ali, ja više ne znam da li postoji ta kuća – rodila sam se u jednoj državi, pa sam živela u drugoj, sada i u trećoj, i nisam se makla s mesta. Ostala sam tamo gde sam se i rodila, ali sam promenila toliko država i pasoša da povratak kući više i ne znam šta znači. Moje kuće, u stvari, više nema, ona je davno nestala. Moja kuća bila je ta zemlja u kojoj sam se rodila. Danas, ili nemam kuću, ili je meni svako mesto kuća."

Kakva je Penelopa naših dana, koliko se ona promenila?

"Mislim da je kao što je uvek i bila – ista. Naizgled čekala, čekala, a u stvari nije. Ipak, priznajem da se ne razumem previše u današnje žene, i u to kakve su. A sve što vidim što je moderno, to mi se nimalo ne dopada. Nekadašnja Penelopa koja je sačuvala Itaku, teško da bi danas mogla da se pronađe u modernom svetu. A Penelopa iz predstave, ona je sada jedna vešta žena koja ne odbija prosce, koja manipuliše sa njima, koja ništa ne duguje Odiseju, i uspeva da vodi Itaku plivajući među “opasnim ribama“. Ta njena emancipacija, ta promena kad se on vrati kući i vidi svoju ženu, vodi ga u još dublji sukob. U predstavi “Odisej“ odnosi moći i svepšteg rasula nisu prikazani samo iz perspektive političkog, društvenog života, nego i kroz prizmu svih ostalih odnosa - muškog i ženskog, roditeljstva, prijateljstva... Tu Helena nije devica, a Atina, koja jedina svetluca, polako ostaje bez glasa. To znači da su u našem svetu danas, mudrost, plemenitost, lepota i ljubav osuđeni na gubitak glasa – sve manje i manje se čuju. Filumena je vesela i tužna, požrtvovana, otvorena i neiskrena, sve bi se to za nju moglo reći."

Kako stoji taj “odnos“ Penelopa – Filumena Marturano?

"Stoji odlično. Filumena je vesela i tužna, požrtvovana, otvorena i neiskrena, sve bi se to za nju moglo reći. Ona je raskošna žena, burne prošlosti, a ja volim kada je predstava i duhovita i ima gorčinu."

Nastavak na B92...