Izvor: Blic, 21.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anica i Boris
Anica i Boris
KCB; DOB
Oduvek je umetnost bila sestra nauci i religiji, a sve one operišu arhetipskim simbolima i uvažavaju podsvesno. Kod Anice Vučetić, čiji profesionalizam jeste uvek pobedonosan u odnosu na realne uslove stvaranja koje podnosi, inače dobitnice nagrade Memorijala 'Nadežda Petrović', 2005. godine, naučne činjenice su podrazumevajuće. Kod mladog Borisa Šribara (1979), dobitnika nagrade 'Vladeta Petrić - vajar' za uspehe i rezultate >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u skulpturi na godišnjoj izložbi FLU, očigledan je religijski okvir ili, uslovno rečeno, entuzijazam (iz grčkog - enthousiasmus, izveden od reči sa značenjem: božanski nadahnut, posednut, bog).
Video ambijent Anice Vučetić ('Sažimanje') sa simultanim projekcijama punog Meseca, ogromnog talasa i podvodnog snimka skokova u vodu celovita su vizuelizacija stalnog pokreta, kruženja i međuzavisnosti u prirodi, odnosno kosmosu. Posmatrač je uvučen u kreirani prostor galerije poput komore, tako da postaje svestan kosmičkog prostranstva ali i sopstvenog unutrašnjeg prostora. Šribar se pak hrabro uživljava u ulogu Mesije, prikazujući svoje telo na krstu, u otvorenom grobu, na ikoni i svećama...
U stvari, svojim ambijentalnim postavkama i Anica i Boris bave se pitanjima transcendentalnosti, simbolikom vode kao izvorom, inicijacijom obnavljanja, bilo da je reč o plivanju ili kupanju. Doduše, kako je krštenje Borisa, prema liku Hrista, u kadi a ne u Jordanu, i kako pridržava svoj kaiš na farmerkama, smejemo se, što inače ne činimo pred religioznim predstavama. Samo još jedna potvrda da je duhovito suočavanje sa svetom i, pre svega, samim sobom, oduvek - privilegija. Kao i da novi čovek misli novu misao, crpenu sa istog, starog izvora.
Poruka
(Mišel Fejber, 199 stepenika, Agora, 2005)
Pošto je, tokom saobraćajne nesreće, ugledala 'jarko svetlo na drugoj strani' i predokusila smrt, a zatim, zbog teškog invaliditeta, ostala bez 'dečka' (ljubavi zasnovane na uživanju), junakinja romana, Šan, menja predstave o smislu života. Prikrivajući samoću i posramljenost prevelikim samopouzdanjem, ona se priključuje arheološkim ispitivanjima ranohrišćanske opatije u (gotskom, vampirskom) Vitbiju; iako je zbog bolne izrasline na kuku i upornog košmara u kome je neko kolje, ubeđena da će uskoro umreti, Šan nalazi utehu u upoznavanju sa načelima redovničkog zajedništva i, naročito, sa podvigom svete Hilde. Međutim, pojava naočitog Magnusa (u pratnji umiljtog psa Hadrijana), ispod čije velegradske uglađenosti vreba satanski cinizam (koji ismeva čednost i uzdržanje, svodi prošlost na turistički isplativu jezu, a istoriju tumači kao evoluciju), značiće iskušavanje junakinjine vere, koje će je podsećati na opšteljudski, iskonski strah od smrti kao od patnje i propasti. Postepeno odgonetanje dva veka stare poruke u boci, koja sadrži dramatičnu ispovest Tomasa Pirsona, lovca na kitove i mogućeg krvnika posrnule kćerke, nije samo posredni (ne)ljubavni obračun (od bolova) delirične Šan sa plitkim Magnusom, već i pojednostavljeni odraz polemike između 'tradicionalista' i 'liberala', sa utukom na holivudski mentalitet savremenog čovečanstva, po kome su sveci 'prevaziđeni', a psihopate uzbudljive i –poželjne.
U ovom romanu, osim poštenih namera, nema drugih umetničkih kvaliteta; kao i u svakom trileru, karakteri su podređeni neobičnosti zapleta, a opšti duh priče je toliko 'moderan' (komercijalan), da njegova odbrana srednjovekovne kulture (od potrošača) deluje bledo i konfuzno.
