Izvor: S media, 23.Jul.2009, 09:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Angolski autor predstavio svoj roman za mlade
Dom omladine Beograda sinoć je bio u znaku angolske kulture, tačnije, ugostio je mladog ali već internacionalno afirmisanog književnika Ondžakija, koji je predstavio svoj roman "Dobar dan drugovi", a zatim je prokazan njegov dokumentarni film "Kamo sreće da porastu pitange" i mogla je da se čuje angolska pop muzika.
Ondžakijevo gostovanje u Beogradu organizovao je portugalski Institut za književnost Kamois, sa beogradskom izdavačkom kućom "Kreativni centar" koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << njegovu knjigu objavio u novopokrenutoj ediciji "Tranzit".
On nekoliko dana učestvuje u radu letnje škole portugalskog jezika na Filološkom fakultetu i već se sinoć ponudio da će se rado odazvati pozivu ako ponovo bude pozvan u Beograd.
Urednik u "Kreativnom centru" Zoran Penevski je klasičnu promociju pretvorfio u otvorni razgovor o knjizi, o Angoli, o Ondžakiju, u kome su pored gosta učestvovale književni kritičar dr Biljana Dojčinović-Nešić i prevodilac Ana Kuzmanović-Jovanović.
Ondžaki (32) je ispričao da je ovaj njegov prvi roman (u medjuvremenu je napisao još dva, dve zbirke pripovedaka, dve zbirke poezije i jednu novelu) napisao igrom slučaja za dva meseca, pošto je iz razgovora sa izdavačem saznao da je pokrenuo ediciju za knjige o vremenu borbe Angole za nezavisnost i hrabro se pohvalio da "baš piše takav roman".
Na pitanje izdavača kada može da mu preda rukopis, odgovorio je "dva meseca" i tako se pojavio roman "Dobar dan drugovi".
On je objasnio da je to autobiografska proza, da su svi likovi i dogadjaji autentični, samo je promenio redosled dogadjanja zbog zapleta.
Želeo sam da pišem o detinjstvu, prijateljstvu, odrastanju i sazrevanju, a pre svega o nežnosti, ali su se moji junaci negde na polovini knjige "otrgnuli" i nastavili sopstvenim putem, rekao je Ondžaki.
Ondžaki je studirao sociologiju u Lisabonu a filmsku školu pohadjao je u Njujorku. Sada živi u Luandi, svom rodnom gradu, koji je tema njegovih knjiga i filma.
Urednik Panevski je prepoznao ovaj roman kao postkolonijalni, ali lociran u veoma urbanu sredinu kakva je angolska prestonica Luanda.
On je kazao da knjiga govori o rastancima drugova na kraju škole, sa omiljenim profesorima Kubancima sa kojima su zbijali šale jer nisu govorili portugalski, sa detinjstvom u zemljiu u kojoj se vodi gradjanski rat. Za Dojčinovićevu je knjiga imala prepoznatljivi "šmek" jer priča o dogadjaju u sredini u koju je "uvezen" komunizam sovjetskog tipa i život se odvija po nekim pravilima koja su vladala i kod nas, od parada, pionirskih sletova do insceniranja svečanih dočeka za ugledne zvaničnike u školama.
Ona je priznala da nikada nije bila zainteresovana da se upozna sa životom u Angoli, ali da je ova knjiga probudila njenu radoznalost za tu sredinu.
Ondžaki, koji je 2008. godine proglašen za najboljeg afričkog pisca i dobitnik je brojnih priznanja, a prevode ga na velike svetske jezike, ispričao je kako je odabrao pseudonim pod kojim piše, ne otkrivajući "pravo ime".
"Majka me je tako zvala dok sam bio u njenom stomaku i tek se dva dana pre porodjaja odlučila da mi da drugo ime. Kada sam odrastao i saznao za tu priču raspitao sam se šta znači na jeziku umbundu osim reči 'ratnik' i saznao da je to 'onaj koji se suočava sa izazovima' a pošto mi se svidja i čini mi se da mi odgovara onda je to ime pod kojim pišem i pojavljujem se u javnosti", kazao je mladi Angolac.
Uprkos činjenici da se prvi put predstavlja srpskim čitaocima, Ondžaki je privukao veliku pažnju, ako je suditi po prepunoj sali Doma omladine u ovo sparno letnje veče.
