Izvor: Politika, 01.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrić na velikoj pozornici
Kada govori o slavi i književnom poslu, Andrić zkaže: „Ne znam šta bih dao da se nisam nikad uspeo na tu osvetljenu pozornicu, ili da me sad neki milosrdni oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.“ O tome i priča njegov san, koji mu se često ponavljao kao upozorenje i podsećanje na nemili događaj iz detinjstva
Andrićev san o velikoj pozornici baca svetlo na jedan važan aspekt njegove ličnosti, prisutan i u Andrićevom stvaralaštvu. Evo kako je veliki srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisac čiju pedesetogodišnjicu od dodele Nobelove nagrade ovih dana obeležavamo, opisao svoj ljatmotivski san:
Ja sam rođen i vaspitavan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima nečeg nedopuštenog i stidnog. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na nekoj velikoj pozornici, pred nevidljivom ili strogom i mnogobrojnom publikom, i to igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.
Nemogućno je kazati kakve mi sve misli ne projure tada mozgom i kakvo je mučenje takav san. A snivam ga dosta često.
Za san koji se ponavlja, što je ovde slučaj, Jung kaže da je pojava na koju treba obratiti pažnju, jer se događa da ljudi sanjaju isti san od detinjstva do poodmaklih godina, a on će se ponavljati sve dok postoji razlog za to, odnosno dok osoba ne reši problem koji je podsticaj za pojavu datog sna.
San o velikoj pozornici, koji je sanjao Ivo Andrić, često srećemo kod glumaca, čak i kod onih koji odlično znaju tekstove svojih uloga, jer se u tim slučajevima ne radi o bukvalnom zaboravljanju teksta, već se aludira na neku bolnu životnu situaciju kojoj snevač nije dorastao. Stoga i dolazi do pomeranja, pa se sanja zaboravljanje teksta pozorišne predstave, jer je to manje bolno od situacije u kojoj se snevač nalazi u realnom životu, a na koju se san zapravo odnosi.
Navedeni Andrićev san ima svoje korene u jednom događaju iz detinjstva, koji je opisao u svom sećanju u knjizi Staze, lica, predeli, naslovljenom Neuspeh na pozornici, gde kaže: „Kad smo se o raspustu između trećeg i četvrtog razreda gimnazije vratili iz Sarajeva u našu malu varošicu, mi smo doneli sa sobom sećanja i žive utiske na prve pozorišne predstave koje je u Sarajevu tada davala neka putujuća trupa iz Srbije.
Pozornica mi je izgledala kao neki divni, nedostižni svet sjaja i umetnosti, a glumci u nekom komadu sa pevanjem kao neki viši ljudi. Mene je obuzela prava teatarska groznica. Pozorište je postalo, pored knjige i škole, moja glavna strast.
Nemajući nikog ko bi nas posavetovao i uputio, a željni nekog umetničkog doživljaja, ja i moji drugovi smo rešili da i sami organizujemo svoje pozorište. Našli smo prostorije, na jednom vidnom i prostranom tavanu, napravili nekako pozornicu i pozajmili klupe za sedišta.“
Međutim, u toj prvoj predstavi u kojoj je Andrić imao jednu od glavnih uloga, doživeo je veliki neuspeh, o čemu piše: „Moje razočaranje u sebe i u svoju publiku bilo je veliko, ali sam se brzo utešio i pomirio sa mišlju da nisam ja za pozorište, ni pozorišna veština za mene. (…) Tada sam prešao u publiku i postao prosto dobar i pažljiv slušalac i gledalac.“
U Andriću je ostao zakopan i zaboravljen taj „sporedni kolosek“, prekinut zauvek već na samom početku. Međutim, fijasko koji je doživeo kao glumac prilikom prvog nastupa, kasnije se često javljao u njegovim snovima, pri čemu je sanjao „da igra na nekoj velikoj pozornici, pred nevidljivom, ali strogom publikom“, ulogu koju pre toga nije čak ni pročitao i iz koje ne zna ni reči.
Svakako da ovaj san ne možemo tumačiti bukvalno, već metaforično, imajući u vidu Andrićevu mudru skromnost da se ne eksponira pred publikom, zbog čega i kaže: „Nikada nisam umeo da govorim o sebi i svom delu. Ponekad, u slobodnoj konverzaciji, mogu nešto i da kažem. Ali kad mi se postave pitanja o tome, onda zanemim potpuno. Izgleda da je u mom slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u svom delu, i ne ume da nađe druge veze sa publikom.“
U tom smislu, parafrazirajući jednu rečenicu Andre Žida, Andrić kaže da bi mogao slobodno reći da postoji samo utoliko koliko ume da saopšti nešto čistoj hartiji pred sobom, jer „pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. On treba da natera ljude da čitaju njegove knjige, ako žele da saznaju nešto o njegovoj ličnosti“.
Kao i na velikoj pozornici iz sna, Andrić ne ume „da govori o sebi i svom delu“, a kada mu se postavi direktno pitanje „potpuno zanemi“. Jer, kako sam kaže, on postoji samo ukoliko ume da saopšti nešto čistoj hartiji pred sobom.
„Ja ne putujem po ovoj zemlji sa namerom da govorim, ni da poučavam, nego gledam, slušam, učim i ponešto zabeležim“, kaže Andrić u Sveskama, dok u razgovorima sa Ljubom Jandrićem ističe:
„Ja nemam smisla za govore; sklonost prema govorništvu u suprotnosti je sa pisanjem; kada bih imao dara da držim govore, ne verujem da bih uopšte negovao pisanu reč. Uostalom, i u tome treba da postoji podela posla: ja pišem, a govore neka drže oni koji ne pišu! Ne zaboravite da je Gete rekao: Umetnikovo je da stvara, a ne da govori.“
Videli smo da se nagoveštaj ovog svojstva Andrićeve ličnosti nalazi još u njegovom detinjstvu, kada je na osnovu svog prvog i poslednjeg neuspeha kao glumca brzo shvatio i prihvatio da nije za pozorište, odnosno za javno eksponiranje, kao i da pozorišna veština nije za njega. Zapravo, pozorište nije odgovaralo njegovoj introvertnoj ličnosti, zbog čega mu se često i ponavljao ovaj san, koji ga je na simboličan način podsećao i upozoravao na tu činjenicu, verovatno u trenucima kada se od njega tražilo i očekivalo da bude ono što nije, odnosno da bude ekstrovert koji uživa u kontaktu sa publikom, što Andrić nikada nije bio, čak ni u svojim snovima.
Ovo je psihološki i shvatljivo i prihvatljivo, jer, kako sam kaže, rođen je i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupu ima nečeg „nedopuštenog i stidnog“, pa mu se stoga i ponavljao ovaj san. Kada govori o slavi i književnom poslu, Andrić zato kaže: „Ne znam šta bih dao da se nisam nikad uspeo na tu osvetljenu pozornicu, ili da me sad neki milosrdni oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.“
Upravo o tome i priča ovaj san, koji mu se često ponavljao kao upozorenje i podsećanje na nemili događaj iz detinjstva, ukazujući mu da niti je on za pozorište, niti je pozorište za njega. Jer, njegova introvertna ličnost nije bila vična javnim nastupima od kojih se Andrić klonio kad god je mogao, jer je bio ubeđen, shodno svom vaspitanju, da u njima ima „nečeg nedopuštenog i stidnog“.
Ivan Nastović
objavljeno: 01.10.2011.
