Izvor: Politika, 04.Mar.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrić kao srpska Šeherezada
Posle izbora romana 20. veka koji je sprovela „Nova francuska revija” povodom stogodišnjice izdavačke kuće „Galimar”, odlučili smo da slična pitanja postavimo i našim piscima, romansijerima:
1. Koji roman najbolje predstavlja 20. vek u domaćoj književnosti
2. Koji roman najbolje dočarava isti vek u svetskoj književnosti
Njihov izbor s kratkim obrazloženjima objavljivaćemo u narednim brojevima Kulturnog dodatka.
Dragan Velikić
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
1. „Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice
2. „Berlin Aleksandarplac“ Alfreda Deblina
Roman Vladana Desnice je moderan filozofski roman u kome je reč o čoveku 20. veka, čoveku samoće. On je i stilski, kao i romani Ive Andrića, odoleo zubu vremena.
Ovo delo je savremeni ep modernog grada i slika period između dva rata, u kome se osećaju i posledice završenog rata i u isto vreme dolazak nacizma, koji jeste obeležio, u negativnom smislu, 20. vek.
Ljubica Arsić
1. „Na Drini ćuprija” Ive Andrića
2. „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova
Težnja romana 20. veka da komentariše Istoriju, ne samo kao određeno dešavanje u vremenu i prostoru, već kao fenomen sa spregom tajanstvenih sila na koje čovek ne može da utiče i koje njegov život čine tragičnim, potpuno se ostvaruje u ovom Andrićevom romanu. Upotreba mita i predanja moderan je jungovski postupak podsećanja na kolektivni arhetip. Andrić je srpska Šeherezada koja u sebi spaja san o drevnoj lepoti priče sa modernom zavodljivošću istočnjačkog erosa, prepunog muzike i uzdaha, i lične, uzbudljive priče gledane „odozgo“, iz božanske perspektive sveznajućeg oka.
„Majstor i Margarita“ sažima velika književna iskustva Getea, Dostojevskog, Ničea, Gogolja, obuhvativši varijacije njihove potrebe da objasne zlo u modernom čoveku ogrezlom u materijalno. Đavolski kabare Bulgakova je vizija modernog rijaliti šoua, bizarne zabave koja u čoveku budi ono đavolsko, u mračnim „vunenim” vremenima potkazivanja i logora. Nema romana u svetskoj književnosti koji je sa takvom pronicljivošću „preporučio” ponovno čitanje biblijskih tema.
Milisav Savić
1.„Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihajlovića
2. „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova
Mihajlovićeve „Tikve“ su savremena drama antičkog naboja smeštena u periferijsku urbanu sredinu, minimalističke fakture, ispričana jezikom zavođenja i prerušavanja, primer subverzivnog „crnog pisanja” i oštra kritika bezbojne, ukrasno celofanske književnosti.
Bulgakovljevo delo je roman krajnosti u savršenom saglasju, prozni kaleidoskop u kome se mešaju tragično i dramatično, groteskno i lirsko, komično i satirično, realno i mitsko. Rukopisi, ipak, ne gore uprkos tome što je 20. vek sav plamteo u lomačama.
Miroslav Josić Višnjić
1. „Kod Hiperborejaca” Miloša Crnjanskog
2. „U traganju za iščezlim vremenom“ Marsela Prusta
Knjiga Crnjanskog je knjiga koja se pojavi jednom u hiljadu godina i koju niko ne može ponovo napisati. Ona u sebi nosi duh romana, memoara, putopisa, pamfleta, pa čak i poezije.
Prustov roman čitao sam u dva prevoda. Tek u prevodu Živojnovića shvatio sam kakvu književnu snagu taj roman ima. Traganje je velika prozna freska, pravi književni ćilim.
Goran Petrović
1. „Prokleta avlija“ Ive Andrića
2. „Mrtve duše“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja
Prošli vek, pa i početak 21, najbolje odslikavaju ova dva romana, bez obzira na to što je Gogoljev napisan sredinom 19. veka. Izbor je, naravno, mogao biti drugačiji, ali sam se odlučio za ova dva romana ne samo zato što su sjajno napisana, takvih je u svetskoj književnosti verovatno stotinak, a u našoj književnosti možda desetak. Prevagnuli su sižei, čak i sami naslovi. Mi živimo u civilizaciji gde novi Čičikovi sakupljaju navodno žive duše i mi živimo u društvu zatvorskih pravila. Uključite televizor i bićete svedok toga da je čovečanstvo razapeto između ova dva modela, da ne kažem baš „formata“. Istina je, u međuvremenu ima i reklama.
G. P.
objavljeno: 05.03.2011.
