Izvor: Politika, 20.Maj.2012, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrić i Treći rajh
„Kada sam se našao pred Hitlerom, gotovo panično sam zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi”, zapisao je nobelovac
Ivo Andrić živeo je u „najburnijem periodu južnoslovenskih naroda, evropske i svetske istorije“, od 1939. do 1941. godine boravio je kao diplomata u Berlinu, i isprva uživao počasti kao predstavnik države koja je s nacističkom Nemačkom bila u dobrim odnosima.
U iznenadnom preokretu, došlo je do napada Nemačke na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jugoslaviju, kada je Andrić postao personanongrata. Zbog toga je i u svom čuvenom eseju „Razgovor sa Gojom” dočarao beskompromisni i promenljivi odnos vlasti prema humanističkim idejama umetnosti, što je bilo naročito uočljivo u Trećem rajhu, gde su knjige spaljivane, a umetnici i protivnici režima bili progonjeni i ubijani.
A o Hitleru, kome je veliki pisac kao novi kraljevski jugoslovenski poslanik u Berlinu lično predao akreditiv, Andrić je rekao posle toga: „Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi. Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto niži od mene i da je u filmskim žurnalima delovao impresivnije nego kada sam se pred njima našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oči, ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje u svoje ideje i predrasude nego u samog sebe... Tek kasnije, čitajući biografije i studije o njemu, saznao sam – možda je već u to vreme bio bolestan... možda je on, neumoljivi i agresivni diktator, bio pre posledica svoje bolesti nego svojih ideja, da je bio neka vrsta Mustafe Madžara, čija je moć razaranja i ubijanja bila srazmerna sili koju je on kao vođa jedne moćne države ovaploćavao.“
Navedeni citat deo je kapitalnog izdanja, tačnije – obimnog prvog toma knjige Dušana Glišovića „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939–1941, Prilog proučavanju jugoslovenskih i srpskih političkih i kulturnih odnosa sa nemačkom, Austrougarskom i Austrijom”, koja je štampana u okviru biblioteke „Svedoci epohe” „Službenog glasnika”.
Na predstavljanju knjige, u „Glasnikovoj” knjižari-galeriji, pored autora, u razgovoru su učestvovali i recenzent Gojko Tešić i Petar Arbutina, izvršni direktor „Službenog glasnika”.
Glišović Andrića sagledava od perioda veza sa „Mladom Bosnom”, kada je bio đak nezadovoljan prilikama u Bosni pod Austrougarskom, do suzdržanog diplomate i književnika, i u periodu posle Drugog svetskog rata. Takođe, prema rečima autora, ovaj središnji period u Andrićevom životu viđen je kroz odnose Beograda i Berlina, kao i političke igre Londona, Moskve i Berlina.
Prema rečima Gojka Tešića, ovo vredno izdanje na fascinantan način ujedinjuje književno i istorijsko znanje Dušana Glišovića, koje u pravom svetlu pokazuje ne samo Andrića, kao ključnu paradigmu srpske kulture, već i srpsko–hrvatske relacije, pa i čitav južnoslovenski kontekst.
– Glišović pokazuje da se Andrić u diplomatiji nije „okliznuo” ni jedan jedini put, uz obilje važnih, do sada nepoznatih dokumenata, čak i fotografija iz nemačkih arhiva koje se objavljuju prvi put. Ova knjiga može da bude i diplomatski udžbenik, zbog toga što se od Andrića može učiti o pripremama za jedan ozbiljan nacionalni posao, kao i o tome da je u apokaliptičnim vremenima moguće sačuvati svoju dušu i moralni integritet – objasnio je Tešić.
Petar Arbutina napomenuo je da je Dušan Glišović uspeo da oživi jednu epohu, autentičnu atmosferu vremena, i da se nakon čitanja ovog dela može zaključiti da je Andrić bio odvažan čovek. O svom istraživačkom putu i nastanku ovoga dela, Dušan Glišović je kazao:
– Otežavajuća okolnost pri proučavanju uloge Andrića u sklopu istorijskih događaja jeste to što, naročito u slučaju Sarajevskog atentata, pristupa Trojnom paktu i puča od 27. marta, veći broj autora nije poštovao činjenice. Podatke u kojima ima i nesuglasica, različitosti i netačnosti trebalo je sakupiti rasute u dokumentima, pismima, dnevnicima, memoarima, štampi, naučnoj i stručnoj literaturi, proučiti, sistematizovati i objediniti u koherentnu celinu. Istraživački put, koji se može meriti godinama i hiljadama kilometara, vodio me je do biblioteka i arhiva Beograda, Novog Sada, Beča, Graca, Klagenfurta, Berlina, Bona, Frankfurta, Getingena, Dortmunda. Pored toga, i Andrić je doprinosio da se podaci o njemu i događajima čiji je učesnik bio različito navode i tumače, jer nije intervenisao, poslovično je ćutao o svojoj, naročito diplomatskoj prošlosti.
Autor napominje da je Andrićev boravak u Berlinu rekonstruisan skoro iz dana u dan, što omogućava uporedno praćenje toka jugoslovensko-nemačkih odnosa, kao i svakodnevnih Andrićevih reagovanja na politička i druga zbivanja, ali i korespondencije jugoslovenskog i nemačkog ministarstva inostranih poslova. Ovde se prvi put objavljuju i svi dostupni izveštaji Ribentropove obaveštajne službe, koja je špijunirala Andrića.
– Pada u oči da je svako političko približavanje Srbije Austrougarskoj, odnosno Nemačkoj, mahom nasilno presecano svrgavanjem sa vlasti ili progonom srpskih suverena i državnika. U čemu leži veliki politički razlog za vojni sukob između Srbije i Nemačke, da li književna istorija i istorija mogu da budu od pomoći u razjašnjenju toga uzroka, pitanje je na koje sam, upravo na primeru Andrićevih berlinskih dana, pokušao da dam odgovor; a pokušao sam, ma kako to patetično zvučalo, da odagnam i svaki mogući budući sukob – naglasio je Dušan Glišović u predgovoru ovom izdanju.
Izradu ove studije pomogli su nemačka fondacija „Aleksander fon Humbolt” i Filološki fakultet u Beogradu.
M. Vulićević
objavljeno: 21.05.2012.
