Izvor: Blic, 22.Maj.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrić i Nobelova nagrada
O Ivi Andriću sam opširno pisao kao o jednom od najznačajnijih savremenika koje sam imao sreću da upoznam. Andrić spada u mudre osobe, i ostavljao je utisak i na one koji su ga samo jednom čuli i videli. A ja sam ga, kao mladi dramaturg, od polovine pedesetih godina do 1963. pratio kao predsednika Saveta JDP, jer sam vodio zapisnike sa sastanaka, koji su za mene bili istovremeno i masterklas iz životne i kulturno-političke diplomatije majstora tog zanata - Ive Andrića.
Malo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je, kao što sam ja, živih svedoka koji su sretali Andrića tih jesenjih dana 1961. godine posle vesti da je dobio Nobelovu nagradu.
Na čelu pozorišta tada je bio Milan Dedinac, kao i Andrić čovek uzdržanog ophođenja, ali koji je daleko teže od njega skrivao svoje emocije. Kada je stigla vest, čini mi se da je Dedinac ispoljio veće uzbuđenje od Andrića. (Zapravo, Andrić nije pokazao ni mrvicu ushićenja.) Mima mu je, čim je vest emitovana preko svih medija, telefonirao. S druge strane žice bio je onaj uzdržani Andrić, kakvog smo ga znali, koji je sačuvao prisustvo duha. Ali je bio i učtiv slavodobitnik koji ume da primi čestitke sa merom kontrolisane učtivosti koja ne vređa sagovornika.
Oko nagrade odmah su počela ogovaranja, recımo da Andrić ne bi dobio nagradu da nije iz jeretične zemlje, kao što je Jugoslavija, kritične prema Istoku. U časopisu koji je tada uređivao Miroslav Krleža, u hronici događaja bilo je napisano u jednoj rečenici kako je Nobelovu nagradu dobio Ivo Andrić, nekadašnji ambasador Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj.
Moje iskustvo sa Andrićem opovrgava neke klišee o njegovoj ličnosti. Jedan je da je Andrić u škrtoj „Gospođici" zapravo opisao svoju štedljivost, koji je usledio dok se Andrić nije ni vratio iz Stokholma. Prebacivali su mu da je tako škrt da je iz luksuznog hotela u koji ga je smestila Švedska akademija u dane dodele Nobelove nagrade sa svojom suprugom, poznatom kostimografkinjom Narodnog pozorišta u Beogradu Milicom Babić prešao u jeftiniji hotel. Po mom mišljenju, reč je o osećanju mere koja nalaže nerazmetljivost čak i kad se primi veoma impresivna suma od Nobelove nagrade.
Bio sam kod njega u stanu oko dogovora da, po Dedinčevoj ideji, dramatizujem njegovu „Prokletu avliju" za JDP, kad je neko zazvonio na vrata. Andrić je izašao i kad se vratio, mimo svoje poslovične zatvorenosti, rekao je: „Bila su to dva uboga čoveka, koji redovno dolaze da ih častim, jer su uobrazili da su mi prorekli Nobelovu nagradu". Kir-Janja ne bi davao novac takvim „prorocima".
Imao sam priliku da se upoznam sa nekolicinom nosilaca Nobelove nagrade za književnost, i to pre nego što su je dobili, kao što su Laksnes, Sartr, Bel, Fo, Pinter i Gao Hsing-Djen. Ali nijedan mi nije draži od našeg Ive Andrića.
