Izvor: Blic, 20.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Alo, Požega…
Alo, Požega…
U Wiesbadenskoj gajbi imam nekoliko telefonskih linija. Jedna je za dežurne dahtače, druga za poslovne partnere, treća za prijatelje, najužu familiju i frajera. Ako ga imam. Prva je na informacijama, da se manijaci ne isprazne, tražeći besomučno moj telefon. U tom slučaju, izostaje im zadovoljstvo dahtanja i šmuktanja, što baš nije zgodno, u vreme kad im osim toga, nije preostalo ništa. Druge linije, nisu na informacijama. Ova intimna, strogo se čuva >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i kad tu zazvoni, smesta skačem i uzimam slušalicu. Juče izjutra, kad moji bliski još spavaju, cincili-mincili…- taj telefon. Pomislim, kako su i oni odlučili da postanu ranoranioci i silno se obradujem da ih čujem. Podignem veselo slušalicu, kad strogi ženski glas traži lokal, taj-i-taj. Ljubazno kažem da je greška, našta mi žena, bez pardona, zveknu slušalicu. Linija jeste vruća pomislih, ali baš toliko, ne kapiram. Posle nekoliko minuta, opet isti telefon. Pojurim, kad neki muškarac, traži Cicu. Kažem šaljivo - jesam cica, ali ne ta koju tražite. Samo što mi prste nije prebio lupajući (opet) slušalicu. Povučem se za uvo, da se povratim od šoka, kad posle petnaest minuta, na istoj liniji -Janko traži Marka. Pa,.(možda baš dotična) Cica, Micu. A, Dara, Maru iz gradskog zelenila. U neko doba, smlaćena od pogrešnih poziva, uhvatim sebe kako imam tikove. U uglu usana igra mi nerv. Shvatim, da sam totalno odlepila. Kad, opet, zvrrrrr. Pomislim, najzad moji, da se malo izjadam. Ali, ništa. Lik traži doktora Bokuna, neuropsihijatra. Jao, kažem nepoznatom čoveku, Petar Bokun je moj prijatelj, ali ne stanuje ovde. Ako ga nadjete, molim vas, recite mu da mi se hitno javi. Hoću, reče čovek ozbiljno i spusti slušalicu. Čekala sam Bokuna do jutros, kad sam skapirala, da sam veći pacijent od onog što je Bokuna zvao.
