Izvor: Blic, 02.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Maćašev
Aleksandar Maćašev
Belef
Više nije novost da umetnost izlazi na ulice i bude prikazana na bilbordima, plakatima... Ovaj vid reklame nužan je da bismo je vratili u život, pročišćavali svest.
Ideja Aleksandra Maćaševa da po Beogradu postavi lik Jozefa Gebelsa (ministra propagande nacističke Nemačke), u vidu sitno ispisanih logotipova kompanija na vrhu marketinške piramide, kako bi nam ukazao ko je kriv što od reklama više ne može da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << živi, ipak, je, bez obzira na raskrinkavanje, prilično agresivna.
Odavno više umetnost ne barata samo lepim, optimističkim, pozitivnim sadržajima. Zato je bespredmetno spočitavati Maćaševu, kao autoru, zbog bombardovanja Beograđana Gebelsovim likom.
Zameram Belefu što se ovom Maćaševom idejom zapravo uključio u jednu izuzetno tešku medijsku sliku koja nas prati sve ovog leta, počev od Bratunca, Srebrenice, ubica i svedoka, siledžija...
Ne želim da verujem da je to Belef učinio namerno (i delom od mojih para): da celu stvar do te mere zaoštri da čovek naprosto izludi. Jer, kad uzme novine, muka mu pripadne već od naslovne strane. Kad uključi televizor, više ne zna gleda li vesti ili film katastrofe. E sad treba i kad izađe na ulicu da sklanja pogled s Gebelsa. Mnogo li je za ovo vrelo leto! Dozvolite mi kao individui da sama odlučim hoću li Maćaševu ideju otići da vidim na njegovoj izložbi kad me spopadne žuta minuta, i nemojte mi je nasilno gurati pod nos u vidu uličnog projekta, odnosno umetničko - medijske kampanje beogradskog dizajnera. Pučiće mi glava. Simptoma ima na pretek. Bojim se da bi sledeći koji će me i preko bilborda podsećati na svoje avaj postojanje (istorijsko ili aktuelno, svejedno) mogla biti neka od spodoba koja ne silazi s head line. Između ovoga i ženskog akta (Vlahe Bukovca) na bilbordu ispred Muzeja istorije Jugoslavije, biram, naravno, ovo drugo.
Predgrađe
(Erlend Lu, Dopler, Geopoetika, 2005)
Junak romana, Dopler, prosečan Norvežanin 'svog, neuspešnog vremena', napušta porodicu i posao, obrasce današnjeg (uspešnog) života, i odlazi u šumu. On ni sam ne zna šta tamo traži, ali je svestan da ga, pošto se kroz smrt oca suočio sa nadmoći prolaznosti, ekonomsko blagostanje i intelektualna 'superbriljantnost' više ne mogu zavarati. Naprotiv: sistem (dehumanizovanih) vrednosti (oličen u Teletabisima, 'Gospodaru prstenova' ili turističkim putovanjima), kojima potrošačko društvo potčinjava i kontroliše ličnost, skrnave ionako kratak život, a čoveka pretvaraju u kupo-prodajni automat. Kao kritičar takvog stanja, Dopler je skandalozan i histeričan; on je zavisnik od civilizacije (obranog mleka i čokolade) koju pokušava da raskrinka ne bi li postao čist, slobodan čovek; on je borac koji u šumi traži lek protiv usamljenosti (otuđenja) i smrti. Novi poznanici mu olakšavaju samospoznaju: u razgovorima sa mladunčetom losa, kojem je pojeo majku, junak uvežbava roditeljstvo, u liku konzervativca, plagijatora robinzonijade i organizatora 'festivala bratimljenja', on se leči od ostataka potrošačke 'indoktriniranosti', dok ga Diseldorf i Gvozdeni Roger upozoravaju na preteranosti (u odavanju počasti ocu i kršenju zakona) koje mogu da izopače njegovu pobunu. Obnovljeni Dopler se neće vratiti porodici, već će, radi nje, krenuti iz Norveške, 'besmislenog predgrađa stvarnog sveta', u rat protiv gluposti i (zloupotrebljene) 'briljantnosti'.
Ispod urnebesnog, zabavljačkog humora Erlenda Lua, utkanog u sam način pripovedanja, krije se snažan, gorak i pesimističan roman, sa donkihotovskom misijom spasavanja onoga (sveta) koji ne želi da bude spasen.
