Izvor: B92, 31.Mar.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Album po album: R.E.M. - ostati kul
Preuzeto iz novog broja magazina "Huper", koji u prodaji možete naći od 1. aprila.
Kada je Michael Stipe posetio svog prijatelja Morrisseyja u Londonu u leto '87. i rekao mu kako je umoran od konstantnih turneja i snimanja i da razmišlja da rasformira bend i napusti muziku, verovatno nije ni pomišljao da će 21 godinu kasnije R.E.M. biti na pragu izdavanja svog 14. albuma.
U te dve decenije, mnogo toga se desilo. Iste 1987. godine R.E.M. postižu prvi veći >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << komercijalni uspeh albumom Document i postaju jedan od najvećih američkih rok bendova. Negde usput malo su izgubili pravac i sada su došli do onog trenutka u karijeri kada se ponovo nalaze na prekretnici.
"Mi uopšte nismo hteli da budemo veliki i strašno popularni, ali želeli smo da se zabavimo i da kasnije u životu ne žalimo ni za čim” rekao je jednom prilikom bubnjar Bill Berry. U ovoj izjavi verovatno se i krije osnovni problem u kasnijoj fazi rada R.E.M. Nadobudni muzički kritičari i publika pokušali su da od njih naprave instituciju, što oni nikako nisu hteli da budu, već su samo hteli da sviraju i budu običan rok bend, koliko god to zvučalo kao kliše. U tom rascepu između komercijalnog uspeha i megalomanije i u pokušaju da zadovolje sve, i fanove i kritičare, oni su se jednostavno izgubili i poslednjih nekoliko godina dopustili sebi da skliznu i u samoparodiju. To je, nadajmo se, sada iza njih i izgleda da su spremni za novi početak.
Nastali 1980. u malom uspavanom gradu Atina u Džordžiji, tom "Liverpulu američkog juga”, jednom od mesta gde je počela da se rađa američka indi scena, četiri prijatelja: Michael Stipe, Bill Berry, Peter Buck i Mike Mills sreli su se na fakultetu i bez nekog posebnog plana jednostavno počeli da sviraju. Izabrali su ime R.E.M. (rapid eye movement) koje je Stipe nasumice pronašao u rečniku. Reputaciju su gradili stalnim turnejama po američkom jugu, vozeći se i spavajući u malom kombiju. Te mini ekskurzije po malim američkim gradovima dovele su do velikog prijateljstva i iskrene bliskosti između članova benda koja je ostala do dan-danas.
Prvi singl "Radio Free Europe” snimili su u leto 1981. godine. Štampan u svega 1.000 primeraka, na lokalnoj nezavisnoj etiketi Hib-Tone, singl je rasprodat u rekordnom roku. Ugovor su potpisali sa nezavisnim izdavačem IRS Records, odbivši nekoliko velikih kuća, a prvi EP Chronic Town sa 5 pesama objavili 1982. godine. Od samog početka stvorio se blagi kult oko benda - postali su miljenici kritike i američkog koledž radija gotovo preko noći. Dešavalo se nešto slično kao i sa The Smiths u Engleskoj. Postali su protivteža ispoliranom mejnstrimu tog vremena i mnogo željeni podsticaj američkoj indi sceni. Danas mnogi kažu da su R.E.M. zapravo ona tačka rokenrola gde se postpank pretvorio u alternativni rok. Njihov uticaj na američku modernu rok scenu je ogroman.
Albumi koji su objavili za IRS i danas zvuče intrigantno, pre svega zbog toga što su R.E.M. odbili da koriste modernu produkciju osamdesetih, tada popularne gitarske solo deonice i sintisajzere, želeći da postignu osećaj koji nije vezan za vreme. Pesme odišu nekom čudnom dozom misterije, pre svega zbog često nerazumljivog pevanja Michaela Stipea, koje je verovatno poteklo iz njegove gotovo patološke stidljivosti. Ako postoji neka rok zvezda koja stvarno nije želela slavu, onda je to Michael Stipe. Gitara Petera Bucka zvuči jednostavno ali upečatljivo, osećaju se uticaji Byrdsa, folka šezdesetih, Velvet Underground, ali i Beach Boysa. R.E.M. su od samog početka znali kako da napišu kvalitetnu pop pesmu i to je ono što ih je izdvajalo od ostalih. Michaelovi tekstovi uvek su bili pomalo hermetični, podložni raznim tumačenjima, od političkih tema karakterističnih za to vreme Reaganove Amerike, do seksualnih aluzija. Iz ranog perioda benda izdvajaju se pesme: "Sitting Still”, "(Don’t Go Back To) Rockville”, "Fall On Me”, "Begin The Begin”, "Talk About The Passion”. Danas su svi njihovi tekstovi dostupni preko interneta, ali tada odlukom samog benda, nisu bili štampani ni na jednom albumu, što je još više doprinosilo njihovoj misterioznosti. R.E.M. takođe su i jedna od prvih indi grupa koja je od samog početka snimala spotove, a neke od njih režirao je i sam Michael Stipe.
Na albumu Life’s Rich Pageant iz 1986. godine R.E.M. počinju da eksperimentišu s malo tvrđim zvukom i polako izlaze iz koledž rok ograničenja, što im donosi i komercijalno najuspešniji album do tada.
Posle albuma Document iz 1987. godine ističe ugovor sa IRS-om i R.E.M. za (tada) ogromnu sumu od deset miliona dolara potpisuju za Warner Bros Records. Iako su svi bili sumnjičavi misleći da su se prodali, oni pokazuju da je moguće snimati za veliku kompaniju, sačuvati indi kredibilitet i ostati kul. Sa odlukom da prestanu s iscrpljujućim turnejama i posvete se pisanju pesama dolazi i nova zrelost u njihovoj karijeri. Album Out Of Time iz 1991. godine ostavlja im vrlo malo geografskog prostora za osvajanje. Ceo svet je njihov. "Losing My Religion” postaje himna jedne generacije kojoj su očajnički bile potrebne takve pesme. Šest meseci kasnije pojaviće se još jedna – "Smells Like Teen Spirit”. Devedesete mogu da počnu.
U tom trenutku R.E.M. su, uz U2, bili najveći bend na svetu, ali bilo je očigledno da im ta pozicija ne odgovara. Iako je komercijalno najuspešniji, Out of Time danas ipak zvuči bledo, što misle i sami članovi benda, jer vrlo retko izvode pesme s tog albuma.
Godinu dana kasnije, na taj planetarni uspeh bend odgovara mračnim i pomalo beznadežnim remek-delom Automatic For The People. Tokom devedesetih redovno objavljuju albume, ali je očigledno da im kvalitet polako opada. Veliki udarac za bend bio je odlazak bubnjara Billa Berryja 1996. godine zbog zdravstvebih problema. Ostala trojica odlučuju da nastave kao da se ništa nije desilo, ali danas priznaju da su odluku doneli prebrzo i da je to možda ipak bila greška. Preostala dva albuma bez Billa Berryja, Up i Around The Sun deluju nezavršeno, bledo i suviše ispolirano, dok Reveal ipak pokazuje da R.E.M. još mogu da napišu dobre pesme. Ipak, sve to nije dovoljno i oni iznenada deluju kao da im više nije stalo. Svaki bend kad-tad prođe kroz neinspirativnu fazu, pogotovo ako traje toliko dugo i samo oni sada znaju šta će biti u budućnosti.
Ovog meseca, vraćaju se novim albumom Accelerate, i to bez velikih očekivanja. To je situacija koja im apsolutno odgovara i koju su verovatno priželjkivali. Ko zna, možda nas sve iznenade. Nakon 28 godina trojac je ponovo na početku.
Murmur (1983)
Melodičan, inovativan, atmosferičan i spiritualan - Murmur (šum) danas zvuči isto kao i 1983. – neprilagođeno. O čemu on to peva? – svi su se pitali. Ovo je jedan od onih albuma koji zvuče kao saundtrek za film koji nikad neće biti snimljen. Mogu samo da zamislim kako je zvučao u eri Thrillera i albuma Synchronicity grupe The Police. Osam od dvanaest pesama snimljene su iz prvog pokušaja i tu se prepliću razni žanrovi – pop, postpank, folk-rok ali je zvuk nepogrešivo R.E.M. Kasnije su samo razradili taj svoj zvuk do savršenstva, ali nikada nisu bili ovako inspirativno spontani. Sve deluje kao da su pesme došle iz nekog poluzaboravljenog sveta i samo čekale da ih neko otpeva. Michael peva kao u polusnu, mrmljajući teško razumljive tekstove praćen zvonkim basom Mikea Millsa i zadirkujućom gitarom Petera Bucka. I dalje jedan od najboljih singlova svih vremena "Radio Free Europe” savršen je početak da uđete u R.E.M. svet.
Remek-delo albuma je "Talk About The Passion” sa još jednom velikom istinom koju Michael izgovara "Not everyone can carry the weight of the world” (Ne može svako da se nosi sa teretom ovog sveta).
Kada danas čujete ovaj album, još više ćete ceniti karijeru R.E.M, jer mnoge grupe ne bi mogle da se suoče sa snimanjem nastavka, dok za R.E.M. to nije bio nikakav problem, a i biće vam jasno gde su U2 našli inspiraciju za Joshua Tree.
R.E.M. poslednji put su svirali sve pesme s ovog albuma tokom završne večeri turneje Green 1989. godine. Posle im se više nisu vraćali. Kao da su shvatili da svaka od tih čudnih, vanvremenskih pesama ima svoj život van kontrole članova benda i te večeri su se oprostili od njih, vrativši ih u taj poluzaboravljeni svet iz kog su došle.
Document (1987)
Nakon Murmura sledili su albumi Reckoning, Fables of the Reconstruction, Lifes Rich Pageant i kolekcija B-strana i rariteta Dead Letter Office. Svakim od ovih albuma R.E.M. krčili su put prema "glavnom toku”, jer koliko god da im je odgovarao andergraund status, toliko su ipak i želeli da dopru do većeg broja ljudi, ali do tog cilja želeli su da stignu isključivo pod svojim uslovima. Document ih je doveo do naslovne strane Rolling Stonea sa natpisom "R.E.M. – najbolji američki rokenrol bend”. Više nije bilo povratka.
Čovek odgovoran za njihov proboj u prvu ligu svakako je i Scott Litt, producent koji je prvi put s njima radio na Documentu i s kojim će snimiti neke od svojih najuspešnijih albuma. On je iskristalisao i učvrstio njihov zvuk, gurnuo Michaelov vokal u prvi plan i čak ih i inspirisao da koriste blage istočnjačke uticaje ("King of Birds”) i saksofon ("Fireplace”). R.E.M. nikad ranije nisu zvučali ovako raznovrsno.
Album počinje in medias res pesmom "Finest Worksong”, gde pozivaju na pobunu, na reakciju protiv konzervativnosti u koju je upala Amerika pod vlašću Ronalda Reagana. Ova pesma zvuči oštro, gotovo metalno. Politički tekstovi prevladavaju albumom, Michael je ljut – neko je valjda morao da reaguje protiv te samozadovoljne učmalosti osamdesetih u koju je Amerika upala! Ovakav pristup ne dovodi do toga da album deluje teško, već naprotiv - poletno, iako su teme pesama uglavnom mračne i odišu razočaranjem.
Pesma koja je gurnula R.E.M. na Billboard Top 40, zahvaljujući hevi rotaciji na MTV-ju bila je "The One I Love”. Ona govori o izdaji i ružnoj strani ljubavi kada vam voljena osoba postane samo smetnja. Michaelova frustracija je očigledna kad usred pesme uzvikne FIRE!!! ( Vatra se, inače, provlači kao motiv kroz skoro sve pesme na albumu). Američka publika je preplavila radio stanice pozivima posvećujući ovu pesmu ljudima koje vole, ne shvatajući da je "The One I Love” zapravo jedna od najmračnijih pesama koje su ikad dospele na američki Top 10.
Stub albuma svakako predstavlja jedna od njihovih najpoznatijih pesama "It’s the End of the World as We Know It (and I Feel Fine)", taj Michaelov tok svesti, "Subterranean Homesick Blues” za osamdesete otpevan u jednom dahu, koja i danas zvuči moćno i svaki put kad je čujete imate osećaj da ste je čuli prvi put.
Album danas zvuči isto tako strastveno kao i 1987. i još jednom R.E.M. potvrđuju neku čudnu snagu i lepotu svojih pesama.
Document uskoro dostiže tiraž od milion primeraka i bend prerasta svoju nezavisnu kuću IRS. Trebalo je krenuti novim putem.
Green (1988)
Green je prvi album koji R.E.M. objavljuju za veliku kompaniju Warner Bros 1988. godine (jedan od uslova prelaska bio je i potpuna kreativna kontrola nad materijalom). Ovaj prelaz nije uništio autentičnost njihovog muzičkog izraza, naprotiv. Posle protestnog i političkog albuma Document, R.E.M. se, nasuprot očekivanjama, na novom albumu okreću čistom popu. Najavljen odličnim i domišljatim singlom "Stand” (I isto tako šaljivim spotom) Green ih predstavlja u nešto rasterećenijem izdanju ili se bar tako čini na prvi pogled. Ovo poigravanje s klasičnom pop formom vidljivo je, i u pesmama "Pop Song 89” ( gde Michael ironično pita: "Da li da razgovaramo o vremenu ili o vladi?”) i "Get Up”. Oseća se nova sigurnost u komponovanju i Michaelovom pevanju. Pravo je olakšanje čuti ih u opuštenijem izdanju, a oni ovde pokazuju da i te kako znaju da se zabave kada to žele.
Ipak, ozbiljnije slušanje albuma otkriva ponovno pojavljivanje političkih tema u pesmama "World Leader Pretend” (koja se bavi temom hladnog rata i jedini je tekst štampan na njihovom albumu do tada) i "Orange Crush” (koja dotiče Vijetnamski rat). Jedan od noviteta u njihovom zvuku je i prvo pojavljivanje danas već čuvene mandoline Petera Bucka u pesmama "Hairshirt”, "The Wrong Child” i predivnoj "You Are The Everything” gde Michael još jednom lamentira nad stanjem sveta. Pomenuta mandolina daje sanjivi, onirički ton pesmama i donekle nagoveštava muzički pravac kojim će R.E.M. krenuti. Da bi promovisali Green krenuli su na dotad najveću turneju, koja je trajala godinu dana i potpuno ih iscrpela, tako da su odlučili da naprave pauzu i neko vreme ne rade ništa. Michael Stipe druži se sa Natalie Merchant i Morrisseyjem i postaje ljubimac američke kritike.
Green je takođe doveo i do priželjkivanog proboja na evropsko tržište. R.E.M. postaju predvodnici jedne nove, uzbudljive američke rok scene.
Automatic For The People (1992)
Nakon što su osvojili svet suviše sentimentalnim albumom Out of Time, R.E.M. okreću leđa slavi i na neverovatan komercijalni uspeh odgovaraju sumornim, setnim i poetičnim albumom Automatic For The People. Ovo je jedan od onih zeitgeist albuma, koji predstavljaju saundtrek jednog vremena.
Novi film o našim životima (jer ove pesme pokreću sva čula, pa i čulo vida) u režiji R.E.M. počinje pesmom "Drive”. Amerika je ponovo u haosu, Bushov režim vodi novi rat, ali oni više nisu ljuti i ne pozivaju na pobunu, već su samo pomireni sa sudbinom i razočarani. Gitara Petera Bucka kao da pluta, Michaelov glas kao da lebdi, oseća se uticaj Buffalo Springfield, posebno njihove pesme "Expecting to Fly”.
Motivi bola, izgubljenosti i gubitka provlače se kroz sve pesme. "Everybody Hurts” napisana je kao odgovor na veliki broj samoubistava među američkim tinejdžerima i Michael uspeva da tu bolnu temu pretvori u veliku pesmu utehe, kao što su više od dvadeset godina ranije učinili i Simon and Garfunkel sa "Bridge Over Troubled Water”. Ova posveta istoriji muzike pojačana je i prisustvom Johna Paula Jonesa, basiste Led Zepellina koji je uradio orkestraciju.
Album je postigao još veći komercijalni uspeh od Out of Time, uprkos odluci da ne idu na turneju i da se ne bave naročito promocijom.
Posebnost i mističnost ovog albuma samo je rasla tokom godina, jer je postalo jasno da ovakav kreativni uzlet R.E.M. više neće moći da dostignu. Oni su, tu i tamo nastavili sa pisanjem dobrih pesama, ali ovako duboko i majstorsko delo nisu uspeli da ponove.
Michael Stipe je ovde dostigao liričku zrelost dostojnu jednog Walta Whitmana. Pesme "Man On The Moon”, "Nightswimming” i posebno "Find The River”, koje zatvaraju ovo remek-delo predstavljaju vrhunac njegove specifične poetike.
Bono je Automatic For The People nazvao "najboljim kantri albumom koji nikada nije snimljen”, a članovi benda ga smatraju svojim najuspešnijim ostvarenjem.
New Adventures In Hi- Fi (1996)
Nakon albuma Monster iz 1994. godine, gde su R.E.M. pokušali, relativno neuspešno, da se vrate ranom rok zvuku, ponovo su počeli da se preispituju u kom pravcu da nastave. Krenuli su na turneju koja je bila veoma uspešna, ali bend se umorio. Počeli su da ih muče zdravstveni problemi i došlo je do blagog zasićenja. U takvoj, pomalo mučnoj atmosferi, na turneji su počeli da pišu pesme za novi album. Većina pesama napisana je u hotelskim sobama širom sveta i snimljena na tonskim probama. Album deluje kao nedovršen posao, ali to je u ovom slučaju prednost - kao da su se umorili od rada u studiju, hteli su da urade nešto spontano. Ono što su pokušali na Monsteru ovde su uspeli, a da se nisu posebno ni trudili.
Michael je ostvario jedan od svojih snova pozvavši Patti Smith da gostuje na prvom singlu "E-bow The Letter”. Ta sjajna pesma, gde glas Patti Smith kao da dolazi iz bunara i poput nekog duha postiže pomalo sablasan efekat, bila je zapravo njihov odgovor na veliki komercijalni uspeh koji su postigli. "This fame thing I don’t get it” kaže Michael, još jednom potvrđujući svoju nelagodu i neprilagođenost postojećim muzičkim trendovima i opterećenost slavom. Tekst pesme je potpuno nerazumljiv, a glas Patti Smith nije odgovarao američkom radiju i, kao rezultat, New Adventures je imao najslabiju prodaju od svih njihovih albuma dotad u Americi.
Album počinje zvukom klavira i pesmom "How the West Was Won And Where It Got Us”, Michael zvuči nezaintersovano, ali samo na prvo slušanje. Ova pesma kao da je uvod u neki film koji Terrence Malick nikad nije snimio. Rok uticajima se vraćaju na "Wake Up Bomb”, "Undertow” i posebno fantastičnoj, sedmominutnoj "Leave” (najduža i najrizičnija pesma koju su ikad snimili, gde električna gitara postiže efekat policijske sirene). "Be Mine” takođe se izdvaja u svojoj grandioznosti. Album se završava kao što je i počeo, klavirom, i jednom od njihovih najlepših pesama "Electrolite”. Film je opet motiv i ova pesma deluje kao odjavna špica nekog filma Paula Thomasa Andersona. Kraj.
New Adventures je dobio mešovite kritike i označio početak blagog pada u njihovoj karijeri. Album možda i deluje kao neka zbirka nasumice snimljenih pesama, ali one odišu nepogrešivim R.E.M. senzibilitetom. Sve te pesme zajedno čine jednu celinu i zapravo prodiru u samu suštinu ovog benda.
Reveal (2001)
Nakon New Adventures In Hi-Fi R.E.M. prekidaju saradnju sa Scottom Littom i, po odlasku Billa Berrya, nastavljaju kao trio. Snimaju blago elektronski i eksperimentalni Up (1998), kojim nisu bili zadovoljni i nakon pauze od 3 godine, ulaze u 21. vek albumom Reveal.
Bez ikakvog opterećenja da se više bilo kome dokazuju, ovog puta snimaju možda svoje najopuštenije izdanje. Album karakterišu predivne melodije pod direktnim uticajem Beach Boysa i sunčane Kalifornije. "Imitation of Life” je puna nekog optimizma koji nam je svima bio potreban na početku 21. veka i još jednom pokazuju nepogrešivi osećaj za pisanje ubitačnih pop pesama. Čitav album poseduje jednostavnost, čežnju, žal za davnim, manje komplikovanim vremenima, kojima se samo ponekad vraćamo. Reveal je idealan za slušanje na nekoj plaži dok osluškujete lomljenje talasa. U "The Lifting” i "I’ve Been High” kao da možete čuti i talase. Eksperimentalna strana benda dolazi do izražaja u "Summer Turns to High” koja zvuči kao da je preuzeta direktno sa Pet Sounds.
Album se završava emotivnim krešendom "I’ll Take the Rain”, gde Michael peva o prihvatanju svakoga sa svim njegovim manama koristeći kišu kao metaforu. I ova, inače setna pesma, zvuči kao da je puna nade. Poslednja pesma "Beachball” opisuje onaj trenutak kad sunce zalazi, na plaži više nema nikoga, ostalo je još samo malo vremena da još jednom osetite talase.
"Huper" u novom broju donosi:
TEMA BROJA:
KONCEPTUALNI ALBUMI (Sonja Rajin)
ROK OPERA (Svetlana Ðolović)
COVER ALBUMI (Vladimir Pavić)
TRIBUTE ALBUMI (Vladimir Petković)
DOMAĆI KONCEPTUALNI, ROK OPERA, COVER I TRIBUTE (Uroš Milovanović)
Više o Huperu
Novi album grupe REM pod nazivom "Accelerate" od 28. marta 2008. možete kupiti u B92 šopu
