Izvor: Politika, 06.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Album mog detinjstva
INTERVJU
Jedan od najboljih karikaturista, ilustratora, animatora i dizajnera knjiga u bivšoj Jugoslaviji, Dušan Petričić, posetio je nakratko ovih dana Beograd, kao gost 52. Sajma knjiga. Zajedno sa ostalim autorima iz Kanade, gde živi više od decenije, Petričić je predstavio svoje nove radove i pričao sa posetiocima.
Napustivši profesuru na Fakultetu primenjenih umetnosti, otišao je iz Srbije 90-ih, najpre u Rim pa u Kanadu. Drugu stranu "Večernjih novosti", na kojoj je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godinama maštovito "iscrtavao" našu društvenu stvarnost, zamenio je radom u "Toronto staru", "Njujork tajmsu", "Vašington postu"... Malo pomalo, uz kvalitet kao jedinu preporuku koja uklanja sve barijere, postao je poznato ime u kanadskoj karikaturi i u ilustraciji. U intervjuu za naš list priča o svom najnovijem radu na ilustrovanju knjige za decu Davida Albaharija "Priča o nestajanju" (koja bi trebalo uskoro da se pojavi u izdanju "Zepter book worlda"), Zemunu i o tome kako je bez uspeha pokušavao da zainteresuje kanadske izdavače za priče Duška Radovića.
Kako se odlazak odavde odrazio na Vaš umetnički izraz? Da li bi stvari drugačije izgledale da ste odrastali u nekoj mirnoj i stabilnoj zemlji?
Život uvek ide svojim putem, sa više ili manje našeg ličnog doprinosa. Nevesela događanja u Srbiji, i oko Srbije, očigledno su nam u velikoj meri određivala privatne i profesionalne puteve. Svi mi, naravno, želimo da živimo u stabilnim i organizovanim zemljama, ali nepredviđene i neželjene okolnosti ponekad su i te kako koristan impuls da se mnogo aktivnije pozabavimo svojim sudbinama. Ja verujem da je ta dodatna energija vidljiva u svemu što sam radio u poslednjih 14 godina izbivanja iz ove sredine.
Šta je to što ste morali da naučite dolaskom u Kanadu, a šta ste samo "presadili" i pustili da diše u novom okruženju?
Kanađani su, kao publika, mnogo direktniji i površniji u načinu primanja onog što im kao umetnik nudite. Ali, istovremeno, i precizniji. Moj najveći problem je bio kako da pojednostavim tu komunikaciju sa odraslom ili dečjom publikom. To me, naravno, nije sprečavalo da, kada je god to bilo moguće, potegnem za nekim sredstvom koje je svojevremeno dobro funkcionisalo na ovim prostorima.
U tekstovima o Vama na američkim sajtovima reč Zemun je naročito naglašena. Šta je "ucrtao" dunavski krajolik na portretu umetnika?
Mi Zemunci verujemo da je grad u kojem smo odrastali idealna kombinacija, na malom prostoru, onih najvažnijih elemenata neophodnih za uzbudljivo detinjstvo: Gardoš, groblje, Dunav, Gradski park, živopisna pijaca, Dom "Vasa Stajić", Kej... I u Kanadi, ilustrujući knjige za decu, kad god je to moguće iskoristim neku od slika iz tog atraktivnog albuma mog detinjstva.
Da li je Vašem senzibilitetu bliža novinska ili univerzalna karikatura?
Ja mislim da je to isto. I kada radim najbanalniju dnevnopolitičku karikaturu uvek je prevedem na neki univerzalniji plan. Nijedna pojava ili lik nije dovoljno opskurna da na njoj ne bi bila primenjiva neka "viša" filozofija. Verujem da je to važan recept za dobru karikaturu.
Koji su izazovi za novinsku karikaturu u mirnoj i sređenoj zemlji poput Kanade?
Oduvek sam smatrao da mi je za kvalitetnu karikaturu neophodno da se lično propisno nasekiram. Mnogo godina sam u Kanadi imao problem sa tim. Naprosto, ništa me se nije do te mere doticalo i provociralo u meni neophodan bes. Tek poslednjih godina primećujem pojave i ljude dovoljno iritantne za dobru i ubedljivu karikaturu.
Kada ilustrujete knjige, postoje li pisci sa kojima je lakše ili teže sarađivati? Kakvo je iskustvo sa novom knjigom Davida Albaharija, kako su sarađivala dva Zemunca?
Postoje pisci koji pišu svesni da će njihove pisane misli biti ilustrovane. I oni drugi, koji se ne opterećuju time. Meni, kao ilustratoru, to nije presudno. Ja naprosto reagujem na neki fluid koji ili postoji ili ne postoji. U saradnji sa Davidom za pretpostaviti je da će naše zajedničko zemunsko detinjstvo i slična iskustva i sećanja biti idealan uslov za uspešnu i zanimljivu knjigu, makar je radili i u Kanadi. Jedva čekam da vidim rezultat.
Zašto Kanađani nisu bili zainteresovani kada ste im ponudili priče Duška Radovića?
Kanađani su drugačija publika. Imao sam neuspeo pokušaj, predlažući izdavačima jednu Duškovu priču koja je bila deo mog odrastanja. Naprosto, nije im bila dovoljno didaktična. Ta očigledna, direktna didaktika je nešto protiv čega je Duško Radović izgradio svoj nezaboravni stil.
Hoćete li i dalje raditi na tome da neki izbor iz Radovićevog dela, ipak, bude preveden i objavljen na američkom govornom području?
Ubeđen sam da u ogromnom Duškovom opusu postoji materijal i te kako primenjiv i na kanadsku decu. To me trenutno okupira, kopam po Duškovim tekstovima i siguran sam u pozitivan rezultat.
[objavljeno: ]
.jpg)
