Izvor: Politika, 01.Apr.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako nama nije bolje, biće našoj deci
Gledao sam ispovesti bivših članova paravojnih formacija koji su imali status zaštićenih svedoka. Na licu jednoga od njih se videla ogromna muka. Onaj drugi, kao da je govorio o tuđim iskustvima
Sredoje Govoruša se veoma kaje zbog počinjenih zločina, ali se ne pravda. On je i negativac i veliki tragičar i gubitnik, smatra glumac Uliks Fehmiu koji u domaćem filmu „Ustanička ulica” tumači lik nekadašnjeg pripadnika paravojnih formacija koje su činile zločine na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prostorima bivše SFRJ.
Prema ideji glumca i producenta Gordana Kičića i u režiji Miroslava Terzića, u ovom psihološkom trileru (koji je do sada videlo 22.099 gledalaca), Fehmiu je ostvario upečatljivu ulogu Govoruše, koji se krije pod lažnim imenom Mićuna Duvnjaka, do trenutka kada njegov pravi identitet ne otkrije zamenik tužioca za ratne zločine i ne pokrene konačni obračun sa naredbodavcem zločina.
Priča „Ustaničke ulice” vuče korene iz 90-ih godina punih stradanja, iz vremena kada ste Vi krenuli put Amerike? Kako se sećate tog vremena i odlaska?
Možda ću jednog dana napisati neka svoja sećanja. Suviše je toga da stane u jedan paragraf. Te godine pamtim po najstrašnijim i najlepšim stvarima. One lepe znamo samo moja supruga Snežana i ja. Ove strašne znamo svi.
Pripremajući se za ulogu, gledali ste ispovesti nekih članova paravojnih formacija. Kakav odnos su oni imali prema zločinima koje su počinili?
Gledao sam ispovesti bivših članova paravojnih formacija koji su imali status zaštićenih svedoka. Na licu jednoga od njih se videla ogromna muka, svest i kajanje zbog zločina koje je njegova jedinica počinila. Drugi je bio boljeg raspoloženja, o svemu je otvoreno govorio, ali kao da je pričao o nekim tuđim iskustvima, a ne ličnim. Bili su veoma različiti.
Šta ste sve mogli da iskoristite iz tih svedočanstava za građenje lika Sredoja Govoruše?
Sredoje je napisan kao ovaj prvi, ovaj koji ima savest i ima muku koja nikad neće proći. Na snimku on govori o svom iskustvu bez pokušaja da sebe opravda. Ali iz svake pore njegovog bića izlazi bol i ogromna nesreća zbog zločina kojima je bio svedok ili koje je počinio. On je svestan kazne koju mora da nosi. Njegovo sećanje je njegova najveća i doživotna kazna. I kroz sve to provejava njegova želja za životom. Za životom koji je nekad davno imao i za onim koji nikad neće imati. U liku Sredoja gotovo da nema proizvoljnosti iako je on lik fikcije. Sredoje je kombinacija raznih likova s kojima su se Gordan Kičić, Miroslav Terzić i scenaristi sretali u fazi istraživanja i pisanja scenarija, ali je njegova priča kolaž istinitih priča različitih ljudi.
Koja je kritična tačka njegovog preobražaja?
Postoje dva trenutka preobražaja. Prvi je kad prestane da bude čovek. U tim strašnim trenucima kad naše „ja” nestane pred „nacionalnim, religioznim, klasnim… mi” i kad pojedinac izgubi sebe i poprimi psihologiju mase, dešavaju se najstrašnije stvari. Čovek kao pripadnik mase biva degradiran nekoliko stepenika kao civilizovano biće i postaje varvarin. Spreman je da učini grozote koje nikad kao individua ne bi mogao da čini.
Drugi trenutak njegovog preobražaja je kad postane svestan da je sam i ostavljen od onih kojima je bio lojalan i kojima je verovao. Dakle kad je prestao da bude deo mase i kad se ponovo suočio sa sobom. Kad se iluzija raspršila kao balon od sapunice on je ostao sam. I u toj samoći se sreo sa svojom prošlošću od koje ne može da pobegne.
„Ustanička ulica” se ne bavi direktno zločinima, koliko sistemom koji vuče konce i podstiče na zločine? Gde je tu pojedinac koji obično strada od sistema kojem služi? Kako se odupreti sistemu?
Odupreti se tome nije lako. Pogotovu kada je reč o velikim nacionalni događajima, ratovima... koji u nama izazivaju žestoke i agresivne emocije i šire se lako kao najstrašnija zaraza. Kod nas se još uvek svaka vlast služi manipulisanjem naroda tim istim oprobanim i otrovnim sredstvima. Nisu još uvek spremni da se odreknu tog crnog džokera zarad sigurnih biračkih glasova. I narod to i dalje guta. I boji se. Strah ga je. Jer narodu se stalno preti, između redova. Kad shvatimo da nemamo koga da se bojimo sem nas samih možda ćemo prestati da doživljavamo sebe kao žrtvu svetske zavere i shvatiti da smo sami sebi najveći neprijatelj. I prijatelj.
A kada sistem pokuša da uruši porodicu pojedinca, kao u slučaju Duvnjaka, šta tada?
Treba istrajati. Sem Duvnjaka postoji i Dušan (lik zamenika tužioca za ratne zločine, prim. aut.). Neke stvari su vredne da se za njih plati cena. Ako nama nije bolje, biće našoj deci.
Koliko treba da preispitujemo sebe danas? Činimo li to dovoljno?
Ne, čini mi se da se uopšte ne preispitujemo. Guramo glavu u pesak kao noj. Time samo olakšavamo posao onima kojima ne odgovara da preispitujemo. Ni njih, ni sebe.
------------------------------------------------------------
Pozorište je u mašti
Ima li novih glumačkih angažmana? Gde je trenutno pozorište u Vašem životu, a pogotovu srpsko pozorište, jer živite u Njujorku?
Uvek se o nečemu priča, a onda se tu i tamo neka ponuda i konkretizuje. A pozorište je u mašti. A ja volim da maštam. Imam druga koji mi ponekad kaže: „Ajde da maštamo!” I onda nas dvojica sednemo i maštamo. I nekad se desi da izmaštamo.
Posle „Belog belog sveta”, nastavljate li da se bavite produkcijom filmova?
Naravno. Ima ih nekoliko u raznim fazama razvoja. Neki su blizu realizacije, neki ne baš.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 02.04.2012.
