Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ad hok umetnost
Minut života na ekranu može srušiti pola veka uzvišene realnosti ili joj, u suprotnom slučaju, dati završni, bleštavi oreol. Danas, kad je stepen tehnološkog razvoja dosegao vrhunce manipulacije, informativa zauzima visoko mesto sa količnikom istinitosti
Posvećeno umetnicima TV informative
Ne žalim se kad dobijem minut za prikaz onoga što je, recimo, pisano pet godina na 400 strana i u pozorištu pripremano devet meseci. Iz uredničkog iskustva znam: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može da stane samo toliko i ni red, ni sekund više. Fizički nema mesta. Moji najveći strahovi nisu od urednika, cenzora, niti bilo kojih nevidljivih nadzornika. Moj najveći egzekutor je „upravo stigla vest“ ili gol u odlučujućem meču ili iznenada umrli... Strepim, jer kultura je ono ivično, nad ponorom. Jedna krava više u izveštaju sa sela (mada sam svojevremeno upozorena da je i to kultura, poljoprivredna), znači nešto istrči iz žbuna i – Hamlet je drugorazredni baja.
Dok čekam kulturu u Dnevniku, strepim da se ne dogodi zemljotres, da ne nestane struje, da spiker ne uspori, da realizator ne promaši traku, da „idiot“ ne poludi. Čekajući fatalni minut žmurim, stežem pesnice, učvršćujem bicepse kao da od moje fizičke pripravnosti zavisi da li će Dnevnik regularno prići kraju, bez iznenađenja koja bi sve ono strpljivo pakovano u minut, bacilo van, na regal jučerašnjega, to je za dnevničkog novinara ravno katastrofi. Jer: samo on zna šta je prethodilo trenutku kad uvaženi pristaje na razgovor, zatim s koliko strpljenja je obuzdan da ne poludi što napušta probu ili kasni u vrtić po dete, zbog tri TV minuta (a pojma nema da će biti jedan), zatim, koliko tuge je otišlo za onim savršenim mislima i rečenicama bačenim van, jer su se prelile preko – minuta. U ime još malo sagovornikove mudrosti žrtvujem sebe, formulacije do kojih mi je stalo, kad ni to nije dovoljno odričem se glagola, zaobilazim lektora u širokom krugu zbog prekomernih eliptičnih prekršaja, sve to u ime tri sekunde na kojima se, u jednoj večeri drži cela konstrukcija čovečanstva. E, ako će zbog moje tri sekunde plus, planeta krenuti unatrag, evo... Na kraju, zahvalno dodirujem montažera i tešim se; pa toliko sam već tu, moji gledaoci će znati šta sam htela da kažem. I jedna misao, ako ih dotakne, učiniće da ne plačemo za dužinama.
Više od četvrt veka pakujem frejmove. Dižem pa sklapam trepavicu sagovorniku, zaustavljam je na pola spusta da bi ostao sačuvan milisekund nečega što će promeniti njegovu reputaciju u očima miliona. Biram mu najlepši izraz, onu tačku sjaja u očima, elegantan pokret. Od snimateljevog dara, od moje namere i maherske ruke montažera, od njegovog natčovečnog taktilizma zavisi da li će noćas zvoniti telefoni i šta će se čuti s one strane...
Ej, toliko dobro si delovao, samouvereno, optmistički... te sede ti daju oreol muškarca sigurnog u prolaznosti. Ne, ništa se nije primetilo. Ma kakav hematom. Delovao si tako sveže. Baš su te dali iz najboljeg ugla.
Nijednog od navedenih prideva ne bi bilo da je situacija sledeća:
– Dobar dan, dobar dan, imam nešto da izmontiram, montažer kaže, ja baš krenuo na ručak (novinari retko ručaju )ali, ajde da to završimo. Prepisujemo tamo gde je zaustavljena traka, ne „homeopatišemo“ snimljenog, za naš današnji rutinski susret, on je jedan od milion u „sirovom materijalu“ i pojma nema da od mojih upravo srušenih ambicija i montažerovog ručka na vidiku, zavisi koliko će ga biti, kakav će utisak ostaviti, da li će uopšte ostaviti utisak. I tu nema VIP pomoći.
Au, brate što te dadoše tako krupno?! Dobro si govorio, ali pola toga nisam čuo... Je li, a da uradiš nešto sa tim borama? Šta fali, ko će sad da gleda snimke iz devedesetih. Pa pola tvog saziva ima novu boju kose...
Minut života na ekranu može srušiti pola veka uzvišene realnosti ili joj, u suprotnom slučaju, dati završni, bleštavi oreol. Vara se svako ko pati što će ga umesto pet, deset, trideset minuta, u ramu TV realnosti biti samo 60 sekundi. I tih šezdeset nekad su četrdeset, o čemu uslikani pojma nema. Danas, kad je stepen tehnološkog razvoja dosegao vrhunce manipulacije, informativa zauzima visoko mesto sa količnikom istinitosti. Upotreba tehnotrikova, fotošopiranja, postradova raznih vrsta, još nije degradirala konvenciju informativne slike. Volim napor da se snimi kadar ovog trenutka, jer već sledećeg ga nema, volim kad snimatelj uzme kameru na rame i zakorači u događaj, kad uhvati svetlo i situaciju bez režiranja i ponavljanja. Snimatelji nepredviđenog, za mene imaju rang zaslužnih umetnika. Volim kad vruć materijal unesem u montažu, kad ga majstor montaže memoriše i zajedno od najboljeg, pravimo bolje, uprkos stolicama bez naslona, dugmićima koji na dodir otpadaju, istrošenim kasetama. Ako nam zatreba vazduha, preorijentišemo se na sopstvene rezerve. Ali, naš udruženi adrenalin dobija bitku i sa tehnikom. I tu ne važi rok trajanja ni istekla garancija. Želja da poetizujemo, da natkreiramo snimateljev zanos sa terena, uspeva da zbuni i pokvarenu mašinu. Jednom, dvaput, i ona je prinuđena da se ponaša kao da je od juče. Odradi što joj je zadato. Iza toga, zna se šta će reći telefoni koji zvone.
Dakle, ja sam dnevno programirana. I moj nervni sistem je – dnevni. I krvotok. Ja sam od one vrste koja ima dobre nalaze. Samo je povremeno, od prekomerne doze rada – na infuziji. Ali, čim vodica iscuri, ponovo smo u akciji. Duža pauza u radu, rezultira „padom sistema“, atrofijom organizma. Za poštenog informativca duži godišnji odmor je kao penzija. Ljudi TV informative, to je liga gvozdene nervature, fizičke i mentalne vitalnosti, fenomenalnog organizacionog instinkta, hiperintuitivnosti. Stalno smo dostupni, kad zvoni telefon, prva misao je – redakcija! Mi imamo dva jata leptira u stomaku. Prvo zna se, a drugo pokreće adrenalin stalnog opreza. Šta je sledeće, koji je moj naredni juriš? I katarza?
Branka Krilović
objavljeno: 06.11.2011.
