Izvor: Blic, 08.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Abas Kjarostami
Abas Kjarostami
Salon MSU
Fotografije 'Putevi' Abasa Kjarostamija otkrivaju paralelno lice jednog od najuglednijih reditelja današnjice koji je, ko ne zna, više od decenije pohađao kurseve slikanja na akademiji. Kada je otkrio fotoaparat, ovaj mu je zamenio kičicu. Kad god ne snima bavi se fotografijom. Zapravo bi se moglo reći da filmove snima kada svoj unutrašnji svet u tolikoj meri ispuni fotografijama, da mora da ih prenese na veliki ekran.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Abas Kjarostami deluje kao ukrotitelj pogleda. Pejzaž je konstanta. Srž misli, poput pesme. Kaže 'Lepo mesto nije samo po sebi dovoljno! Pre nego što škljocneš, treba uvek da potražiš grafički motiv. Inače, rizikuješ da ti fotografija izgleda kao uspomena sa izleta'.
Šta je polazište Kjarostamijeve vizije? Pre svega osećanje stapanja sa prirodom, nakon toga sledi želja da se lepi trenuci podele s drugima i, na kraju, umetnička sujeta (po nekima) da svoj pogled prenese u večnost.
Koja je razlika između njegove fotografije i njegovog filma? Kjarostami najpre ima pred sobom predeo, u njemu razaznaje filmsku scenu shodno svojoj viziji. Dakle, fotografija je sredstvo da uobliči film. Fotograf je pak kao lovac, kaže 'koji podiže pušku, pritiska obarač. Može da pogodi, ili da promaši. Pored nekog plena može da prođe ravnodušno, da ga ne prepozna, drugi može sasvim slučajno da ga privuče. Tako je i kad su ljudi u pitanju. S nekim usporavamo korak, čak im otvaramo srce.' Film je pak za njega veština zgušnjavanja misli'.
Zbog ovoga Kjarostami žali što nije rođen s četvorougaonim otvorima na zenicama, jer bi bio naviknut da sve posmatra kroz taj okvir. Hvala Nacionalnom muzeju za film, iz Torina, što nam je ustupio ovu izložbu, Muzeju savremene umetnosti jer je našao termin za nju i selektoru Festa Miroljubu Vučkoviću koji se toga dosetio u pravom trenutku.
Promena
(Stana Dinić-Skočajić, Tu si, ptičice!, Narodna knjiga, 2004)
Junakinje ovih pripovedaka su u dramatičnom životnom dobu (menopauze, prelaza od života ka smrti) koje dovodi u pitanje njihovu ženskost i ljudske vrednosti; one su, takođe, vaspitanice bivšeg, socijalističkog režima, pripadnice generacije koja, u promenjenim društveno-političkim okolnostima, zloćudno mutira umesto da evoluira. Raspad 'partije, ... države i tamo nekog samoupravljanja' uslovljava njihove najličnije snove i stradanja: čak i kada se čini da ih predodređuju porodične nesreće (smrt deteta ili oca), one su (ofucane) marionete socijalno-političkog automatizma. U svetu koji 'hodi dubeći na glavi', one su izgubljene 'ocvale luzerke', bez ljubavi čak i kada imaju porodicu ('Pretprazničko veče', 'Kraj leta, početak sezone'), i bez umetničkog dostojanstva čak i kada su umetnice ('Rukopis nađen u provansi'). Želeći da (poznim, tužnim) zaljubljivanjem potvrde vitalnost tela (i bića), ali već potrošenih, mrzovoljnih duša, one nailaze na perverzne i nezrele pijance ('Svakome je do ljubavi'); u grotesknom ambijentu bankarskih šaltera, njihove bajke o pravoj ljubavi otkrivaju da muškarci (više) nisu vitezovi, ali da ni one (više) nisu dame. Stvaralačka i egzistencijalna drama se prepliću i poistovećuju: isključene iz sveta ideala (umetnosti i strasti) okolnostima stvarnog života ('Kraj leta'), one su, kao žene, neodlučne između oca i ljubavnika ('Tiha voda'), a kao pisci, razapete između teksta i posesivnog muškarca, fikcije i autobiografije ('Preimenovanje').
Objedinjene motivom ptice (u semantičkoj lepezi pojma, od zle slutnje i glasine, do nemira, poleta i slobode bića) i formulom (šaljivog) otkrića iz naslova, ove pripovetke govore, bez eufemizama, o našoj kulturnoj bedi, egzistencijalnom strahu i patnji promene.
