Izvor: B92, 14.Okt.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AMY MACDONALD/ BETH ROWLEY
Dve cice sa prošlogodišnje naslovnice
Oba albuma kojima se ovde bavim su se tek nedavno pojavila u našim prodavnicama ploča. A i šta uopšte (i kome, bre?) znači aktuelnost u zemlji koja životari u sopstvenom univerzumu. Zato nastavite da čitate kao da se sve ovo dešava godinu dana ranije"
Amy Macdonald sam, baš kao i Beth Rowley, zavoleo zahvaljujući jednoj pesmi. Dok je kod Beth u pitanju bila (njena verzija) pesme Careless Talk sa saundtraka >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << za film The Edge of Love, u Amyno naručje bacio sam se pre par nedelja omamljen singlom This Is The Life koji je bio poveći MTV hit još početkom ove godine. Gde sam ja bio i koje sam droun rokere u to vreme jurio sam Bog zna"
This Is The Life je savršen pop hit! Nešto što bi 10 000 Maniacs s ponosom snimili. Blago umočena u kantri ova poletna pesma deluje kao da prilično sumorno sumira ćorsokaknost white trash odrastanja, dok prva dva stiha refrena And you’re singing the songs/ Thinking this is the life" zlokobno dočaravaju zumirani trenutak. Druga je stvar što Amy u jednom intervju kaže da tako izgleda rokenrol život kakvim ga ona zamišlja i priželjkuje još od malih nogu"
Nažalost, kako to obično biva, prema najlepšima se mere svi ostali. Uvodna Mr Rock & Roll donosi sličnu zavodljivu melodiju, ali manjka mističnošću, dok Poison Prince, o turbulentnom životu Petea "Babyshambles” Dohertyja, zvuči isto kao This Is Your Life samo sa drugim tekstom (što i nije toliko loše). Youth of Today neprijatno podseća na tvrdoglavo revolucionarenje Dolores O’Riordan i The Cranberries- poređenje kome i ostatak albuma pruža još povoda. Što je možda lepa vest za Amyine vršnjakinje i njihove mlađe sestre. Ipak, ova Škotlanđanka je utefterena kao nešto na šta ću itekako obratiti pažnju u budućnosti. Čak i ovoj srpskoj.
Najveći problem sa albumom Little Dreamer, Beth Rowley, je što zapravo nije jasno kome je on namenjen. Poklonici novog (britanskog) soula oličenog u Duffy, Adele i Amy biće razočarani što Beth nije zadovoljna time da bude "samo još jedna od”, iako je taman toliko talentovana i ima vrlo ekspresivan glas. Mogućnost da neko, baš kao što je to Mark Ronson uradio sa Amy, produkcijom premosti staro i novo, i udovolji i starima, a naročito mladima, ovde je neslavno propala potezima poput rege obrade Dylanove I Shall Be Released, neuverljivim iskoracima u gospel u Only One Cloud, prematoroj When The Rains Came (britanskog bluzera Jima Crawforda) ili karaoke izvedbi tradicionala Beautiful Tomorrow. Neko se izgleda nadao da će produkcija koja je radila posao za Fairground Attraction pre 20ak godina i ovde raspaliti milione srca, ne praveći pri tome razliku između "retro” i "bajato”.
Iako uvodni tradicional Nobody’s Fault But Mine (minus imbecilni hor anđela) deluje kao nešto što bi i Nina Simone zastala da odsluša, ili što Sweet Hours podseća na manje Bacharachastu Dusty, a So Sublime na savršeno ispoliranu erotiku Shelby Lynne, Little Dreamer, ipak, ne zaslužuje da bude prebačen sa tranzistora prosečne FM domaćice u odaje muzički iole sofisticiran(ij)e publike. Jer i ovih što valjaju ima previše!
SELEKTAH:
Amy: ***1/2
Beth: **1/2
