Izvor: B92, 23.Okt.2012, 10:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
44. BEMUS: Bez granica
Kada se podvuče crta na ovogodišnji Bemus, jasno je da su njegovoj skromnosti, i pored par izvanrednih koncerata, doprinele nepovoljne finansijske okolnosti.
No ako ništa drugo, ovogodišnji Bemus možemo pamtiti i po poruci s njegovog otvaranja: o svetu bez granica, za koju bi bilo lepo, kada bi u budućnosti osim na sceni zaživela i u „pustinji stvarnosti“.
Glas je predmet fascinacije par excellence: od Odiseja i sirena do mitskih priča >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << o njegovoj magičnoj moći, glas zavodi i time nudi senzualnost, prolaznost i frivolnost a sve to se povezuje sa ženskošću. Opera, istorijska tvorevina koja je glas postavila na pozornicu,upravo, favorizuje ženski glas.
U operi “Svadba” (Atelje 212,17. oktobar), Ane Sokolović, nailazimo na dekonstrukciju ovog modela. U ovoj operi, napisanoj za ženske a capella glasove, srećemo se sa ženama u grupama koje, kroz igru i zajedništvo, grade svoju vlastitu egzistencijalnu potragu, svoj sopstveni ženski svet, svoje vlastite dimenzije realnosti. Nevesta i pet drugarica se okupljaju da proslave devojačko veče. Tom prilikom, njih šest - četiri soprano i dva mecosoprana – predvođeni likom Milice pevaju tekstove srpske narodne poezije. Ti tekstovi, koji se kreću na fonu od euforije do melanholije oneobičavaju se kada ih slušamo u izvođenju ljudi koji nisu govornici jezika na kome su ti tekstovi nastali. Protkani stilizacijom, s naglaskom na onamatopeji, razbijeni pa ponovo sastavljeni, tekstovi u reinterpretaciji Ane Sokolović pokazuju da njihova suština nije u zatvorenom, blindiranom, nemogućem Istom, nego u onom univerzalnom i arhetipskom. Na otvorenosti ka „drugom u sebi samom“ i „drugom od nas samih“.
„Svadba“ nam tako pokazuje kako je svest o granicama relativizovana.
Ta svest o relativnosti granica prisutna je takođe u projektu koji je otvorio 44. Bemus, Orkestru bez granica (Scena Sava centra, 11. oktobar). Istini za volju, mnogi su avangardni pokušaji u umetnosti, u njenim elitnim sferama, od dadaizma do modernih, a la Living teatar, pozorišnih tendencija, a potom i/ili paralelno u muzičkim, pretkejdžovskim i postkejdžovskim i postkonceptualnim, likovnim, eksperimentima, uključujući tzv. proširene medije, demistifikovali autohtonost statične i kvazisakralizovane umetnine. Afirmisali su ideju interakcije između podstrekača nastanka dela i njegovog receptivnog koautora, pri čemu je delo dobijalo ovu ili onu dimenziju, tek posrednika (medija) između višestrukih individualnih ili kolektivnih energija. Ali ono što karakteriše projekta Orkestar bez granica je pored navedenog, i moć interkulturalnog dijaloga. Oformljen kao vrhunski regionalni orkestar najviših evropskih standarda No Borders ima za cilj da pokaže da ono što nijedna zemlja ne može pojedinačno, možemo zajedno. Društveno-socijalni aspekt projekta ostvaruje se kroz dekonstrukciju stereotipa , prevazilaženjem nacionalizma, rasizma, ksenofobije, homofobije, a sve to kako Balkan ne bi i dalje bio posmatran kao (unutrašnji) Drugi Evrope.
U skladu sa parolom, bez granica, sam koncert je održan na sceni Centra „Sava“ , pri čemu je gledalište ostalo prazno. Time je stvoren intimniji ugođaj koji je korespondirao sa svedenim zvukom orkestra. Rad Premila Petrovića se tako još jednom pokazao kao ventil kroz koji ulazi sveđi kiseonik u ustajali vazduh srpske muzičke scene.
Rušenje granica vezuje se i uz ime američkog kompozitora Konlona Nenkeroua (Bitef Teatar, 15. oktobar). Specifičan životni put, nesvakidašnji izvor medija komponovanja, kao i zakasnela pozitivna recepcija, bili su Nenkerouovo drugo ime. Ovaj neobični kompozitor američkog porekla, od savremenika-kritičara prepoznat kao ekscentrik, bio je levičar po svom političkom opredeljenju. Svojom domovinom smatrao je Meksiko, gde je od 1940. godine živeo u izolaciji, i bez najmanje potrebe za recepcijom, monaški posvećeno gradio svoj sopstveni muzički mikro-kosmos, baziran u celosti na kompleksnom kontrapunktskom mišljenju. Za potonje otkrivanje i širu internacionalnu afirmaciju njegovog opusa presudno je bilo visoko mišljenje Đorđa Ligetija, koji je s punom odgovornošću izjavio da je Nenkerou „apsolutno najveći kompozitor druge polovine 20. veka“. Ostvarujući, prema Ligetiju „sintezu američke tradicije, polifonije Baha i elegancije Stravinskog“, neprekidno zaokupljen temporalnim pitanjima muzičkog toka, Konlon Nenkerou – taj izvrstan poznavalac džeza, muzike Afrike i dalekog Istoka – dobio je na ovogodišnjem Bemusu zaslugom Dragane Stojanović –Novičić dostojno obeležavanje stogodišnjice rođenja. Publika je na performansu u Bitef Teatru imala prilike da uživa u delima za mehanički klavir (u izvedbi Volfganga Hajziha) ovog pobunjenika protiv jednog birokratsko-internatskog koncepta sveta, koji ne dozvoljava nikakvu inicijativu izvan zidina poretka.
Kada se u Španiji razbuktao građanski rat, Nenkerou se priključio pristalicama republikanaca koji su se u internacionalnim brigadama borili protiv fašističkog pokreta Generala Franka. A, upravo, u Frankovoj Španiji je kao dečak debitovao i legendarni Pako De Lusija, najveća zvezda na programu ovogodišnjeg Bemusa (Sava Centar, 18. oktobar). Od kada je debitovao,1958. godine, on istražuje, pomera granice, osmišljava džez/flamenko fuziju i unosi nove instrumente u produženi harmonijski jezik.
Koncert počinje solo komadom sviranom slobodno, uz nežno milovanje žica, da bi se nastavilo postepenim priključivanjem njegovog ansambla - dva pevača, plesač, bas gitarista, perkusionista, i klavijaturista koji spektakularno barata i harmonikom.
Ovaj koncert je strukturisan tako da pokaže i njegovu vernost tradiciji i njegove instinkte za avanturu. Postoje trenuci kada osećate da De Lusija još uvek iznenađuje sebe s onim što njegovi prsti čine instrumentu. Čak i najbrži i najflambojantniji pasaži su više nalik pustolovini nego vežbama iz stila ili tehnike.
Jer - u De Lusijinom nastupu ništa nije neprirodno, „ciljano“ ili predvidljivo. Njegove teme nalaze načina da uljuljkaju slušaoca da očekuje jednu vrstu rešenja – da bi krenule u posve drugom smeru, sa akordom ili rešenjem koje priziva džez ili afričku muziku. Komadi se razvijaju od svetlijih ka tamnijim,od besa do refleksije, kao dobro raspoloženje, intenzivne strasti, i adrenalinom gonjene akcije svakodnevnog životnog iskustva, u smehu, strahu, besu ili ljubavi. To je način na koji se flamenko obraća svakome. Publika skače sa svojih sedišta i opstaje tako, da aplaudira, više od pet minuta pre nego što se bend vrati na bis.
Koncert Paka De Lusije je „molitva bogu koji se zove Strast“. Kao i nastup tango dua Bandini i Kjarkjareti u čast Astora Pjacole (SKC, 19. oktobar).
Duša tanga isijava iz Bandinijeve gitare i Kjarkjaretine bandoneona tokom nezaboravnog koncerta. Bandini čini da njegova gitara „misli“ i „ govori“, ona zvuči kao precizna i svesna misao koju Kjarkjaretin bandoneon izdiže u formu strasti. Bandini pomera svoje telo prateći liniju zvuka koja dolazi iz njegove gitare: on uzvišeni ili potmuli zvuk prati fluidnim pokretimanjegovuih ramena, glave i nogu. Kjarkjareta radi isto , otvarajući i zatvarajući svoj bandoneon kao da je muzički ventilator, pokazujući zašto je tango dionizijska, menadska igra strasti. To zvuči kao da je srce tamo našlo svoju smrt a misao se transfigurisala u apsolutnu lepotu.
Slično možemo reći i u slučaju tour de force maratona Aleksandra Madžara, koji je na Kolarcu izveo Bahovih Šest partita u paru počevši od Šeste unatrag (Kolarčeva zadužbina, 13. oktobar).
Publika je na imala prilike da se upozna i sa Vilijamom Kristijem, koji od 1970-ih kada se nastanio u Francuskoj predstavlja vodećeg autoriteta za muziku iz doba Luja Četrnaestog. Sa Les Arts Florissants, svojim izvanrednim ansamblom, on je pomogao da se revitalizuju reputacije nekih značajnih kompozitora poput Lilija, Šarpentjea i Ramoa.
Šarpentje, čija kamerna opera iz 1685. Les Arts Florissants je obezbedila ime za instituciju gospodina Kristija, bio je u fokusu programa predstavljlenog na Kolarcu (Kolarčeva zadužbina, 14. oktobar). Zasenjen tokom svog životnog veka Lilijem, čiji kraljevski status je odbijao protivnike, Šarpentje je oblikovao kanon trajne elegancije i šarma: Program, predstavljen bez pauze, uključuje tri religijska dela, obuhvatajući veoma produktivno životno razdoblje provedeno na periferiji kraljevskog dvora.
Najranije delo na programu, „Tužbalica prokletih duša“, bila je produkt ranog dela Šarpantjeove karijere dok je bio u službi porodice Giz, slavne francuske aristokratske porodice koju je zadesio niz iznenadnih smrti početkom 1670-ih. Delo zasnovano na biblijskoj priči o Jovu i postavljeno za dva četvorodelna hora, evocira porodična stradanja sa hromatskom gustinom i bučnom solo deonicama. Nju su okruživale dva poznija dela: „Cecilija, devica i mučenica“, završena 1685., i „Bludni sin“ iz 1680. Narativno pojednostavljene, iako ozarene sa tehničkom ingenioznošću i emocionalnom potencijom, male drame reflektuju Šarpentjeove studije sa italijanskim majstorom Karisimijem, i nastavak veze za invencije Monteverdija.
Svaki od solista iz ansambla maestra Kristija je zasijao punim sjajem. U „Ceciliji“ sopran Rejčel Redmond bila je blistava u naslovnoj ulozi, hrišćanske mučenice; Benžamen Aluni, tenor, i Rejno Van Mehelen, visoki tenor, igrali su Valerijana i Tiburtija sa puno žustrine i duha. U Filius Prodigus, gospodin Van Mehelen je bio briljantno strastven Bludni Sin, odigravši dobro protiv popustljivog Patera basa Pjera Basijera.
Rezultat su bile duge, duge ovacije publike.
Program ovogodišnjeg Bemusa činili su i Gudači Sv. Đorđa, LP Duo, Marija Leticija Groseli i Edi De Nadai, Simfonijski orkestar RTS-a, Miloš Sofrenović, Musma projekat, Lola klasik.
Kada se podvuče crta na ovogodišnji Bemus, jasno je da su njegovoj skromnosti, i pored par izvanrednih koncerata, doprinele nepovoljne finansijske okolnosti. No ako ništa drugo, ovogodišnji Bemus možemo pamtiti i po poruci s njegovog otvaranja: o svetu bez granica,za koju bi bilo lepo, kada bi u budućnosti osim na sceni zaživela i u „pustinji stvarnosti“.
