Izvor: Politika, 26.Mar.2010, 23:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

27. mart

Na današnji dan pre šezdeset devet godina, nepuna dva dana posle pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, izvršen je puč: smenjena je vlada koja je u Beču potpisala pakt, maloletni prestolonaslednik Petar II Karađorđević, šest meseci pre svog osamnaestog rođendana, proglašen je punoletnim i tronizovan, sastavljena je nova vlada s generalom Dušanom Simovićem na čelu, potpredsednicima Vladkom Mačekom i Slobodanom Jovanovićem, a na ulice Beograda izašli su brojni građani da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proslave ovaj događaj – isključivo kao antinacistički akt.

Tokom pola veka od završetka Drugog svetskog rata kod nas se u školama predavalo da su demonstracije tog 27. marta 1941. organizovane od strane Komunističke partije Jugoslavije. U tu čast, posle oslobođenja od nacističkog okupatora, Ulici kraljice Marije u Beogradu promenjen je naziv u Ulicu 27. marta (delu ulice nedavno je vraćeno prvobitno ime).

S druge strane, i danas su uticajne tvrdnje da je puč organizovan od strane britanske tajne službe i da su srpske kolovođe isplaćene grdnom svotom funti za izvršenje naloga. Pristalice ovakvog tumačenja uglavnom tvrde, i to da je sam puč katastrofalna istorijska greška koja je bila povod vojnom razaranju zemlje. U prilog tome, navode sadržaj potpisanog pakta, to da se Nemačka i Italija obavezuju da ne ugrožavaju teritorijalni i politički integritet zemlje, da prilikom vojnih operacija svoje trupe ne pokreću preko jugoslovenske teritorije i da od Jugoslavije ne zahtevaju vojnu pomoć.

U knjizi britanskog istoričara Stevana K. Pavlovića „Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u Jugoslaviji" (Clio, 2009), o prirodi martovskog puča i insinuacijama o upletenosti Britanije u njegovu organizaciju, kaže se i ovo: „Britanski poslanik u Beogradu je 24. marta dobio ovlašćenje da podrži svaki subverzivni čin protiv vlade, čak i uz rizik da to ubrza nemački napad. Britanski agenti su podstakli jednu grupu u (inače srpskoj) Zemljoradničkoj stranci (koja je bila u vladi, ali je imala prozapadno opredeljenje) i neke ličnosti iz patriotskih organizacija, ali su samo kucali na već otvorena vrata. Puč je bio posledica nagomilanog nezadovoljstva vladavinom kneza Pavla i njegovom politikom u celini, pre spontana reakcija nego pripremana zavera, i protiv slabe i neodlučne vlade izveli su ga oficiri koji su želeli da ’spasu čast’ ne samo Srbije već i Jugoslavije kako su je oni doživljavali."

Britanija, kao stožerna država antinacističke koalicije, kad je posredi jugoslovenski puč, samo je, dakle, kucala na već otvorena vrata – u njemu ona nije imala udela. Puč su, nesumnjivo, organizovali i izveli oficiri Kraljevine.

Pristup Trojnom paktu u srpskoj javnosti doživljen je veoma negativno. Srpska pravoslavna crkva bila je, takođe, protiv potpisivanja ovog pakta i javnosti je taj stav bio dobro poznat. Kad je, pak, u Beču potpisan pakt, puč je nastao kao spontana reakcija.

U prilog tvrdnji o spontanoj prirodi demonstracija ide i činjenica da one nisu bile jedino u Beogradu, nego „i u drugim srpskim gradovima, ali i van Srbije (naročito u Sarajevu, Skoplju i Ljubljani). Glavni organizatori uličnih demonstracija su, po svoj prilici, bili studenti i srednjoškolci", piše Stevan K. Pavlović.

Iako nisu učestvovali u organizaciji demonstracija, komunisti im ubrzo daju i svoj ton, unoseći svoje pokliče i parole. Udžbenike istorije će decenijama potom, kad je na redu lekcija o 27. martu, ilustrovati isključivo fotografije s parolama „Bolje grob, nego rob", „Bolje rat, nego pakt", „Živeo Sovjetski Savez". Jedna od najčešćih parola na ovim demonstracijama „Živeo kralj", iščeznuće kao da nije ni postojala. Kuriozitet je i i to da čuvenu parolu „Bolje rat, nego pakt" nije mogla tada ispisati ruka jednog komuniste, jer su u to vreme komunisti listom podržavali jedan drugi pakt, Pakt o nenapadanju, potpisan između Nemačke i SSSR-a.

Najzad, demonstracije nisu sasvim u skladu s političkom voljom pučista. Naime, dok je osnovni razlog uličnog okupljanja građana demonstriranje protiv Trojnog pakta i nacizma, Simovićeva vlada ne odbacuje odredbe pakta. Strahujući od nemačke odmazde, već u prvim danima posle puča, nova vlada pokušava i da podigne borbenu gotovost vojske za odbranu i da dobije podršku Sovjetskog Saveza i, istovremeno, brže-bolje da uveri Hitlera kako je puč isključivo stvar unutrašnje jugoslovenske politike te da se neće reflektovati na spoljnu politiku koja i dalje nastavak politike kneza Pavla. Volja demonstranata izražena parolama „Bolje rat, nego pakt", „Bolje grob, nego rob", međutim, strogo je suprotna ovom diplomatskom pokušaju.

Nepunih deset dana posle demonstracija 27. marta usledila je krvožedna nacistička odmazda. Beograd je bombardovan, ali je u istoriji zasvagda ostala upisana slobodarska težnja i njegovih građana i građana Srbije. Smisao 27. marta upravo se nalazi u ovoj slobodarskoj težnji. Postoje, naime, kako u ličnom, tako i u životu društva, momenti kad se mora pružiti otpor po cenu egzistencije, kako se ne bi živelo na uštrb dostojanstva.

Ovakav stav izvrsno je u martu te strašne 1941. izrazio tadašnji poglavar SPC patrijarh Gavrilo, koga, nažalost, njegova crkva danas gotovo i da ne pominje. U razgovoru s knezom Pavlom, pre nego što je ovaj potpisao Trojni pakt, a pošto je odlučio da ga potpiše, patrijarh je rekao: „Moja je dužnost da vam otvoreno kažem da bi pristupanje naše države Trojnom paktu i njeno opredeljenje za Osovinu, uništilo životnu snagu i moral našeg naroda."

Zlatko Paković

[objavljeno: 27/03/2010]

Nastavak na Politika...