Izvor: Objava, 14.Nov.2020, 10:57

АНТУН МИХАНОВИЋ

Књижевник Антун Михановић рођен је 10. јуна 1796. у Загребу. Песникова породица била је пореклом из негдашње Пољичке републике испод Мосора; касније се преселила у Петрово поље код Дрниша, а одатле у Хрватско загорје. Као изузетно обдарен, Антун Михановић је у Загребу с одличним успехом завршио правне науке и 1813. запослио се као тајник Банског стола. Нашавши се нешто касније са штабом бана Игњата Ђулаија у северној Италији, прешао је из цивилне службе у војничку, и ту остао до 1821. као војни судац у Венецији и Падови. Бавио се активно и политиком: пуних десет година, од 1826. до 1836, био је губернијални тајник у Ријеци. Године 1827. Ријечани су га бирали за свог заступника у пожунском сабору, одакле је брзо био опозван као "одвише либералан говорник". Две године је, од 1836. до 1838, био аустријски конзул у Београду, а потом је представљао Аустрију у Солуну, Трапезунту, Смирни, Цариграду и Букурешту. Умро је 14. новембра 1861. у Новим Дворима код Клањца.

Антун Михановић је у младости писао научне расправе, а у зрелом добу стихове. Имао је 19 година кад је, 1815, објавио у Бечу књижицу "Реч Домовини од Хасновитости Писања ву Домородном Језику", којом је претходио илирском покрету. Нашавши се у главном граду монархије у колу јужнословенских родољуба (Вук Караџић, Јернеј Копитар, Димитрије Давидовић и други), Михановић је први од Хрвата изложио теорију о народном језику као темељу националне књижевности - а против латинског, који је из јавних служби почео да продире и у књижевност. Пуних двадесет година пре покретања Гајеве "Данице", Михановић је доказивао да се само на материнском језику могу изразити мисли и осећања пука:

"Зато смешно је Догођаје Будимира, Зрињја, али Франгепанија з речми Т. Ливиа, Плутарка али Цесара исписане најти, али Сколника з держањем Римских Вечников Деци награжатисе чути..."

Михановићев позив домовини, на жалост, није наишао на очекивани одазив, као ни проглас "Знаностих и народнога језика пријатељем", упућен из Падове три године касније на латинском и хрватском језику. Пронашавши у једној италијанској библиотеци рукопис Гундулићевог "Османа", Михановић је покушао да у домовини обезбеди претплатнике. Како се у Хрватској нико није нарочито заинтересовао, Михановић је одустао од штампања "Османа". Занимљиво је, међутим, да је проглас из Падове написан штокавским наречјем: пре Гаја, Михановић је прокламовао штокавштину за основу јединственог хрватског језика, одрекавши се кајкавске традиције ради бржег зближавања с осталим јужнословенским народима.

Написао је неколико песама. Осим песничког стваралаштва, бави се изучавањем језика и сакупљањем старих рукописа за историју књижевности.

Године 1835. објављује у Гајевој "Даници" на штокавском наречју своју најпознатију песму "Хорватска домовина", која 1891. године под називом "Лијепа наша домовина" постаје хрватска химна.

Песма "Хорватска домовина" истицала се међу патриотским песмама илираца, што је 1846. године подстакло кадета Јосифа Руњанина из глинског гарнизона, да на стихове Антуна Михановића о хрватској домовини напише мелодију и створи химну.

"Лијепа наша" изведена је као химна први пут 1891. године на великој изложби "Хрватско-славонског господарског друштва" у Загребу.