Izvor: Objava, 03.Okt.2020, 13:54

АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ

Атанасије Стојковић, књижевник, био је међу првим Србима који су добили велика признања на Западу. Рођен је у сиромашној породици у Руми, 3. октобра 1773. године, од оца Јована, по занимању чизмара, и мајке Ане. У Руми је провео детињство, где је завршио основну и непотпуну средњу школу. Потом су га послали у Пешту да учи за трговца кожом, али је одатле побегао у Трнаву (Словачка), да пева у црквеном хору. По завршетку протестантске гимназије у Шопроњу, и филозофског лицеја у Сегедину, студирао је права у Пожуну. Помоћ коју му је слао митрополит Стратимировић није била стална, тако да је Стојковић тражио добротворе како би могао барем привремено да борави у Немачкој.

У јулу 1797. године, у Бечу је упознао Доситеја Обрадовића, а у јесен 1797. године стигао је у Гетинген, град са једним од најстаријих немачких универзитета. Ту је Стојковић студирао физику и математику, и, као први Србин, стекао докторат из физике за две године, а исте (1799) године постао је и члан немачких учених друштава у Гетингену и Јени.

Стојковић је 1800. године објавио филозофски спис са елементима романа под насловом "Кандор или откровеније египетских таин", а већ следеће, 1801. године, издао је сентиментални роман "Аристид и Наталија", први оригинални роман у српској књижевности. Књигу "Серпски секретар", збирку узорака за писање писама, уговора, опорука, обвезница, ревераса, рачуна, признаница и сличног, објавио је 1802. године. Своје капитално дело "Фисика, простим језиком писана за род славено-серпски" објавио је у три књиге 1801, 1802. и 1803. године. Књигу је послао руском цару Александру Првом, а заузврат добио позив да дође у Харков, као професор тамошњег новооснованог универзитета. Стојковић је прихватио позив и 1. новембра 1803. године био изабран за професора физике на Харковском универзитету. У Русији је Стојковић стекао велики углед. У два наврата (1807-1808. и 1811-1813) биран је за ректора Харковског универзитета. Његовом заслугом основано је Учено друштво у Харкову. Руски цар Александар Први одликовао је Атанасија Стојковића за његове заслуге Орденом светог Владимира.

Стојковић је говорио латински, немачки, француски, италијански, енглески, помало грчки и мађарски, и скоро све словенске језике. Дописивао се са Хајнеом и Пушкином, с Матејом Ненадовићем, Карађорђем, Доситејем Обрадовићем, Павлом Соларићем, црногорским митрополитом Петром I, митрополитом Стефаном Стратимировићем, Вуком Караџићем. Желео је да напише свеобухватну историју Срба, али у туђини и без доступних извора то је било тешко изводљиво.

Последње године живота провео је као царски државни саветник у Санкт Петербургу, као и на свом великом спахилуку у Бесарабији (величине од око 26.000 јутара) који је добио у посед од цара Александра. У Санкт Петербургу, 1824. године, добивши Вуков превод "Новог завјета" на преглед, спречио је његово штампање у Русији и сам покушао да дело преведе на славеносербски. Прво издање његовог превода је уништено, а друго издање је изишло у Лајпцигу 1830. године. Вук Караџић био је с њим у сукобу због овог превода и потрудио се да умањи значај не само Стојковићевог превода већ и целокупно деловање овог вредног човека.

Умро је 2. јуна 1832. године у Харкову, где је и сахрањен.

У Тунгуској области, где је 1908. године експлодирао метеорит, добио је Стојковићево брдо, а у Србији, у Руми, Градску библиотеку "Атанасије Стојковић". У Сремској Митровици основан је 2005. године Фонд "Атанасије Стојковић" који обезбеђује стипендије на различитим нивоима образовања и усавршавања за надарене ученике.