Izvor: Objava, 27.Avg.2020, 10:13

ТИЦИЈАН

Италијански сликар Тицијан, правим именом Тицијано Вечелио, рођен је 1577. у планинском месту Пјеве ди Кадореу, у Млетачкој републици. Није још имао ни десет година кад је напустио своје родно место и дошао у Венецију да учи сликање. У то време нико није ни слутио да ће овај дечак у сликању постићи нешто посебно - да ће постати један од најславнијих мајстора ренесансе и један од главних представника венецијанске школе.

У Венецији, коју је одмах заволео јер је била пуна лепоте и раскоши какву није ни слутио, Тицијан ступа у радионицу старог мајстора Белинија. Ту је направио прве потезе кичицом и почео да ради бојама које ће га прославити.

Белини је у то време водећи сликар Венеције, званично наименован за државног сликара. Он је један од првих сликара коме је боја постала главно средство изражавања. У његовој радионици, Тицијан постепено усавршава пластичност која се постиже бојом, а не, као што је то случај код већине тадашњих мајстора, линијама и контрастима светлости и сенке.

Године 1507. Тицијан почиње да ради са младим и веома популарним сликаром Ђорђонеом који је један од најбољих портретиста тога времена. Те године они заједно раде слике на зидовима трговачког центра у Венецији и Тицијанов рад привлачи велику пажњу јавности.

Два млада уметника радила су заједно три године, а онда 1510. Ђорђоне изненада умире остављајући за собом многа недовршена дела. Погођен смрћу најбољег пријатеља, Тицијан напушта Венецију и извесно време живи и ради у Падови. По повратку у Венецију, он ради на неким започетим Ђорђонеовим сликама.

Када је насликао изванредну олтарску икону "Вазнесење Богородичино", за цркву Фрари у Венецији, Тицијан се прочуо по целој Европи. Покрети и колорит какви су приказани на овој икони до тада још нису виђени. "Вазнесење Богородичино" налази се у катедрали у Дубровнику.

У позадини слике "Мадона са зецом", као и на многим другим својим сликама, Тицијан је насликао планинске врхове које је као дете виђао у свом родном Пјеве ди Кадореу. На овој слици долази до изражаја његов смисао за топлину боја.

Године 1530. умире му жена и оставља га са троје деце, два сина и једном кћери. Смрт вољене жене нанела је уметнику велики ударац, али кад бригу о деци преузима њена сестра, Тицијан купује лепу кућу на периферији града и наставља да слика. Он тада има педесет и три године и сликаће још више од тридесет година.

После Ђорђонеа, Тицијан је друговао са Јакопом Сансовином, архитектом и вајаром, и писцем Пјетром Аретином.

Међу више од две стотине Тицијанових портрета истиче се портрет папе Павла III. Папа је веома ценио Тицијанов сликарски рад и више пута га позивао да га портретише.

Пред крај живота у његовим делима све више преовлађује лиризам, удружен са великом техничком смелошћу. Умро је 27. августа 1576. у Венецији.