Izvor: Objava, 23.Jun.2020, 08:27

ГЕРАСИМ ЗЕЛИЋ

Писац Герасим Зелић, крштен као Кирил, рођен је 23. јуна 1752. године у Жегару, у Далмацији, у старој свештеничкој породици. Са осам година дошао је у манастир Крупу да код монахиње Ане, зване баба Штула, учи буквицу. Овде се зађаконио 1774. године, а у свештенички чин је произведен 1778.

Неколико година касније Зелић отпочиње своја путешествија, стижући до свих земаља које су на одређен начин биле повезане са судбином српског народа у Далмацији. Године 1785. налази се у Цариграду, где га је јерусалимски патријарх произвео за архимандрита манастира Крупе, са правом ношења митре при богослужењу. Зелић, смишљено и лукаво, не иде одмах у Далмацију, већ продужује у Венецију, да му епископ Софроније потврди добијено црквено достојанство, овај тражи сагласност архимандрита манастира Крке Никанора Богуновића, који је тада руководио српском далматинском црквом, Богуновић је не даје, и тако заслугом Зелићевом почиње раздор у српској далматинској цркви. Зелић поново креће у свет, тражећи подршку, признања и одликовања.

Године 1789. Зелић је у Задру, пошто се вратио из Русије, и у задарској цркви са великом свечаношћу, под митром и са жезлом у руци, служи свету литургију. Никанор Богуновић га опомиње и пријављује цивилним властима, Зелић опет напушта Далмацију, да би се вратио после две године, кад је Никанор Богуновић већ умро, што у свом "Житију" сматра једним од својих срећнијих дана. С посебним цинизмом осврнуће се и на своју посету Богуновићевом гробу.

Старешина манастира Крупе постаје 1794. године. Коначно, 10. августа 1796. године у книнскопољској цркви, свештенство за новог управитеља православне цркве у Далмацији, а са насловом "генералног викара" бира Герасима Зелића, а нешто касније влада Млетачке Републике тај избор одобрава. Зелићу је тада четрдесет четири године и његово управљање српском далматинском црквом одвија се у сложеним околностима, опет је морао делити црквену власт са епископом Симеоном Ивковићем. Млетачка Република пропада, њу на осам година наслеђује Аустрија, а ову Француска, такође на осам година, да би опет дошла аустријска власт и задржала се у Далмацији до 1918. године. Из године у годину, како су се туђинске власти смењивале, Зелић се успешно прилагођавао, прилично је велик смутљивац и сплеткарош, жељан власти, коју не жели ни са ким, на било који начин да дели.

Једном је Зелић ишао у Боку да неправилно рукоположене свештенике смењује и брије им браде. Увређени, свештеници су му поставили заседу, са спремљеним маказама и бритвом, да њему обрију браду. Зелић је у последњи час обавештен о уроти, и брзо је, морским путем, напустио Боку.

Зелић је обичавао непослушне свештенике, који не би пастирску службу обављали како треба, позивати у манастир Крупу, држати их затворене, па чак их подвргавати и бичевању, те су свештеници њим били незадовољни, и на разна места се жалили.

Француском окупацијом Далмације 1806. године, а захваљујући највише генералном провидуру Далмације Винченцу Дандолу, православна вера по први пут престаје бити шиканирана и почиње нови живот за православну цркву, оснива се православна далматинска епархија, која и данас постоји. Зелић је новембра 1809. у Паризу, као вођа депутације која је од Наполеона тражила да православно становништво у Далмацији ужива сва права као и католици. У Паризу је до маја 1810. године. Неколико пута је разговарао с Наполеоном, да би га упозорио на своје заслуге, не би ли дошао у обзир приликом именовања далматинског епископа. Био је исте године и у Бечу, на венчању Наполеоновом са принцезом Маријом Лујзом, где је, на једном ручку, цару и царици одржао здравицу, испивши по свом народном обичају, стојећи, чашу вина. Како је тај обичај био непознат осталим гостима, Зелићева здравица је била предмет општег разговора, а била је мила и самом Наполеону. Овај догађај Зелић не заборавља унети и у "Житије".

Зелић, који није много волео француску владавину, иако се према новој власти понашао лојално и одано, имаће нових проблема, највећих у своме животу, са претендентом на његово место - Венедиктом Краљевићем, луталицом и пробисветом, крадљивцем и лажовом, родом Грком из Солуна. Краљевић се одмах показао као човек и свештено лице на које се Французи могу ослонити, и убрзо он бива постављен за далматинског епископа, а Зелић за Краљевићевог викара Боке Которске, чиме се Зелић никако није могао задовољити. После прве свађе са Краљевићем и локалним свештенством, Зелић напушта службу у Боки, додељује му се пензија, и он се повлачи у свој манастир Крупу. Године 1814, кад су Французи већ напустили Далмацију, он је у Бечу код аустријског цара.

У "Житију" Зелић ће жучљиво и неодмерено казати да је време француске владавине у Далмацији било време "тиранства и неправде".

Зелићев пут у Беч и аудијенција код цара и ранија верност Аустрији, неће много значити, његов супарник Краљевић предузео је нове кораке да стекне наклоност бечког двора - обећао је да ће православце измирити с римокатоличком црквом, да ће их поунијатити.

Због борбе коју је водио за одбрану православља од унијатских планова Аустрије, Зелић је 1820. позван у Беч, и свој родни Жегар и манастир Крупу никада више неће видети. Из Беча је спроведен у Будим, где је као аустријски интернирац живео све до смрти, не налазећи међу иноплеменицима својој "всегдашњој скорби утјешенија" и с нежном носталгијом помињући "мило отечество" Далмацију. Умро је 7. априла 1828. године. Тако је Зелић делио судбину многих својих истакнутих сународника у аустријској царевини. У прогонству, у Будиму, основао је своје две задужбине: за школовање младића из Далмације у карловачкој гимназији, а другу је наменио отварању световних школа у северној Далмацији.

Зелић је сахрањен на будимском православном гробљу, а 1868. године његове кости су из Будима пренете у Крупу и сахрањене на манастирском гробљу. Прилозима православног становништва у Далмацији, подигнут му је над гробом леп споменик од мрамора.

Зелић је написао опсежну аутобиографију "Житије Герасима Зелића" која је важан извор за историју Срба у Далмацији његова времена.