Izvor: Objava, 19.Apr.2020, 20:08

ВИНЦЕНТ ВАН ГОГ

Холандски сликар, графичар и цртач Винцент ван Гог рођен је 30. марта 1853. у малом селу Грот-Зундерту код Бреде као син протестантског свештеника. Као дечак био је повучен и стидљив. Волео је усамљене и дуге шетње по пољима родног села. Привлачиле су га књиге и сликарство.

У својој петнаестој години Ван Гог одлази ујаку у Хаг где се запошљава у једној галерији слика. Тада још није помишљао да постане сликар. Из Хага 1873. одлази у галерију слика у Лондону и тамо се заљубљује у кћерку свог станодавца. Како га девојка одбија, Ван Гог у октобру одлази у Париз, али је после два месеца поново у Лондону. Ни овога пута није имао успеха те се несрећан враћа у Париз. И даље ради у галерији слика, али је незаинтересован за посао, чак наговара купце да не купују поједине слике јер су лоше.

У априлу 1876. Ван Гог, због сталних препирки, даје отказ и враћа се родитељима у Холандију. После неуспелог покушаја да постане свештеник, он извесно време лута по јужнобелгијском басену угља и држи проповеди. Почиње да црта сељаке, рибаре, рударе. У марту 1881. враћа се кући и саопштава оцу да жели да постане сликар, али не налази његову подршку. У њега једино има поверења његов млађи брат Тео, који је запослен у Паризу у једној галерији слика. Захваљујући његовој помоћи Винцент ван Гог почиње да учи сликарство, прво у Хагу 1882. затим у Антверпену 1885. где је морао да гладује да би уштедео за боје.

Бирајући мотиве, Ван Гог је говорио да више воли да слика људске очи него катедрале. Дубоко привржен сиромашним и напаћеним људима, постаће један од најчувенијих сликара сељака.

У зиму 1885. он је поново у Холандији, у малом месту Нојнену, где настаје ремек-дело његовог раног периода "Људи који једу кромпир" (ово уље на платну налази се у музеју Стеделијк у Амстердаму). За ову чувену студију фламанских сељака припремао се неколико месеци и урадио преко педесет портрета.

"Покушао сам да истакнем да су ти људи, који једу кромпир под светлошћу лампе, копали земљу баш тим рукама које стављају у чинију а то говори о мануелном раду и о томе како су своју храну поштено зарадили", пише Ван Гог брату Теу крајем априла када је слика завршена. "Уверен сам да постижем боље резултате сликајући их у њиховој грубости него дајући им неку конвенционалну чар..."

Крајем фебруара следеће године Ван Гог долази у Париз, упознаје импресионисте и једно сасвим ново сликарство. Те године излаже своје радове код чича-Тантија, доброћудног Бретонца који се сав био посветио талентованим и још непризнатим сликарима.

Боемски живот и париска клима не одговарају његовом слабом здрављу. Уз то, он је преосетљив и често се замера пријатељима. Због тога уз Теову помоћ у фебруару 1888. одлази у Арл у Прованси на југу Француске.

Суморне пејзаже рударских насеља у Холандији и Белгији и оне не много ведрије са обала Сене замењује сунчано поднебље Провансе.

У Арлу Ван Гог устаје пре сунца да би изишао у поља и, кад сунце изађе, насликао сунцокрете пре него што клону. Тако је настала његова чувена симфонија у жутом "Сунцокрети" (данас у Галерији Тејт у Лондону).

Од својих слика Ван Гог не зарађује готово ништа и брат Тео га и даље помаже. Само једном је успео да својим платном плати станарину - била је то слика "Ноћна кафана на Плас Ламартин". Иако је био незадовољан њоме она представља право ремек-дело перспективе и детаља који дочаравају атмосферу.

"Покушао сам да покажем како је кафана место где човек може да пропадне, полуди или да изврши злочин", пише он Теу. "Покушао сам да представим те мрачне слике што владају светом подземља у атмосфери бледог зеленила налик на пакао."

Ван Гог машта да у Аpлу оснује колонију сликара који би ту живели и радили. Поред осталих, позива и Пола Гогена који долази у Арл у октобру.

Међутим, Ван Гогово психичко стање је све нестабилније. На тренутке разум му се помрачује и он је тога потпуно свестан. После једне свађе са Гогеном, Ван Гог је одсекао себи део ува у нападу душевне сметености. Након тога лежи у болници у бесвесном стању. Кад се мало опоравио напушта болницу и остаје још неколико месеци у Арлу сликајући повремено.

Снажни напади болести јављају се још неколико пута и Ван Гог пристаје да га Тео смести у санаторијум у Сен Ремију. Ту је, кад му је то здравље допуштало, за неколико месеци урадио тридесет и пет слика и око стотину цртежа! У то време све су похвалније критике о његовим сликама, стижу дуго очекивана признања са изложби. Један његов пејзаж продаје се по врло високој цени од 400 франака.

У мају 1890. Ван Гог напушта Сен Реми и одлази накратко у Париз а онда у село Увер на реци Оазу, четрдесетак километара северно од Париза. Тамо се о њему брине његов пријатељ доктор Пол Гаше, који се из хобија бавио сликарством и Ван Гог опорављен ради у природи, али и страхује од сталних напада. Мучи га осећање да је на терету својима.

После подне 27. јула 1890. узима револвер и излази у оближње поље.

"Идем у лов на вране", рекао је својима.

Усред поља испаљује себи метак у груди. Два дана касније умро је у болници.