Izvor: Objava, 03.Apr.2020, 13:07

НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ

Руски писац Николај Васиљевич Гогољ рођен је 31. марта 1809. године у Сорочинцима, козачком селу у Полтавској губернији. Име је добио по чудотворној икони Светог Николе из цркве у родном селу. Отац, стари козачки официр, развио је код Гогоља књижевни укус. Од мајке је наследио мистичну религиозност, која га је морила у каснијем животу.

После детињства проведеног у селу, одлази у Санкт Петербург, где ради као васпитач по великашким кућама. Гогољ се у школи није одликовао добрим оценама, али је зато врло успешно засмејавао вршњаке имитирајући предаваче. Није се много дружио, али је, ипак, у некима од школских другова стекао доживотне пријатеље. У Санкт Петербург се преселио са жељом да постане глумац и писац. Покушао је да ступи у контакт са својим идолом из младости, Александром Пушкином, и да му покаже неке од својих радова, али није успео у томе. Зато је одлучио да се сам избори за своје место. Свој књижевни рад отпочео је 1829. када је под псеудонимом "Алов" објавио романтичну поему "Ганс Кихелгартен", и издао је о свом трошку. Уместо очекиване славе и похвале, Гогоља је дочекала жестока критика. Бесан и увређен, обишао је све књижаре, откупио све доступне копије тек објављене књиге и спалио их, заклињући се да више никада неће писати песме. Дубоко разочаран, решио је да заувек напусти незахвалну отаџбину и оде у Сједињене Америчке Државе. Спаковао се и паробродом напустио Русију. Стигавши у немачки град Либек, неколико дана је бесциљно лутао његовим улицама, а онда се ипак предомислио и одлучио да се врати у домовину. Захваљујући интервенцији заштитника његове породице, Трошчинског, по повратку је добио посао у министарству у Санкт Петербургу. Године 1831. напушта државну службу и постаје предавач историје у школи за официрске кћери, а од 1834. на универзитету у Санкт Петербургу.

Иако су га критике погодиле, Гогољ се ипак није одрекао писања. Године 1830. у часопису "Отаџбински записи" објављена је његова прва приповетка, "Вече уочи Светог Јована". После позитивне реакције на коју је ова прича наишла, Гогољ у часописима "Северно цвеће" и "Литерарне новине" штампа одломке своја два романа, која никада није завршио. Ипак, штампање радова у овим часописима омогућило му је да се упозна са руским књижевницима, а пре свега са Александром Пушкином. Ово познанство прерашће у право пријатељство и дубоко ће утицати и на Гогољев живот и на дело. Убрзо је напустио професију предавача и посветио се писању. Удаљеност и носталгија за родним крајем инспирисала га је да напише збирку приповедака из малоруског народног живота "Вечери на салашу код Дикањке" (1831), којима се прочуо. У тим приповеткама вешто повезује стварност са предањима и фантастиком, слика идиличне пејзаже, сеоске обичаје, празноверје и др.

Наредни период је за Гогоља био веома плодан. Написао је збирке приповедака "Арабеске" и "Миргород". Најпознатија прича из ове збирке свакако је "Тарас Буљба", дело у коме је Гогољ понесен романтичарским дивљењем према слободољубљу, частољубљу и родољубљу својих козачких предака.

Гогољ је рано почео да пише комедије. Прва и најзначајнија је "Ревизор" објављена 1836. године. Ово Гогољево ремек-дело, за које му је сиже дао Пушкин, привукло је велику пажњу књижевне и политичке јавности, па и самог цара. Као што је сам говорио, у "Ревизору" је желео да на једном месту скупи све што је у Русији ружно, "све неправде које се чине на оним местима и у оним случајевима где се праведност тражи од човека више од свега...". У овом првом реалистичком сценском делу у руској књижевности разголићена је поквареност чиновништва, провинцијски менталитет и осветљене прилике у Русији оног времена. Успех "Ревизора" толико је узнемирио бирократију у Русији да је на Гогоља вршен свакодневни страшан притисак, па се преселио у Рим, где је, уз мање прекиде, остао све до 1842. године.

Гогољева дела се истичу посебном врстом хумора, толико посебном да су књижевни критичари били приморани да му дају име самог аутора, назвавши га "гогољевска иронија". Сачињен од смесе ироније и цинизма, иако дат у форми лаког, обичног смеха, овај хумор свој корен има у сатири. За њега су, на пример, типични следећи описи:

"Онде је само један једини ваљан човек - јавни тужилац, па и он је, ако ћемо истину говорити, свиња." Или: "Добар козак. Воли понекад да украде и слаже без икакве нужде, али је козак без мане." Или: "Филозоф је припадао оној врсти људи у којих се, кад их добро нахраните, буди снажна љубав према ближњима."

Исте године када је објавио "Ревизора", Гогољ је почео да пише свој роман-поему "Мртве душе". Мислио је да је то његова мисија, којом ће постићи натчовечански подвиг. Тим романом узвратио је ударац учмалој и корумпираној руској бирократији. Први део "Мртвих душа" се појавио 1842. и поред претходне цензуре. То је оштра сатира у којој Гогољ слика спахијску Русију прве половине XIX века. Главни јунак романа је Чичиков, вешт преварант који од земљопоседника по ниским ценама купује имена умрлих (мртве душе) кметова у намери да увећа своје богатство и углед. Њему на руку иде закон по којем се ревизија спискова врши тек сваке четврте године, те су тако спахије обавезне да плаћају порез и на оне кметове који су у међувремену умрли. Чичиков намерава да искористи ове "мртве душе" као јемце за позајмицу коју ће добити од државе, да би се потом преселио у неку удаљену губернију као поштовани земљопоседник. Саме спахије су очаране његовом понудом, јер им нуди могућност да се отарасе обавезе плаћања пореза на људе који им више не привређују, те и не помишљају какве су стварне Чичиковљеве намере. Ова необична, анегдотска фабула романа представља оквир у који је смештена широка и рељефна панорама Русије тог доба. Гогољ је с великим мајсторством створио галерију ликова који су постали образац за глупост, лењост, лакоумност и корупцију. Исте године објавио је своја сабрана дела, са додатком драме "Женидба" и приповетке "Шињел".

Током четрдесетих година XIX века све више пада под утицај цркве и бива убеђен да треба да прочисти своју душу. Запао је у стваралачку кризу и почео да показује знаке параноидне психозе. Инсистирајући на грешности у својим делима, почео му се јављати страх од пакла. Да би се искупио, одриче се ранијих дела, почиње да пише проповедничке радове, објављује "Изабрана места из преписке с пријатељима", у којима саветује своје пријатеље како да иду стазом праведника и одлази на ходочашће у Јерусалим.

У ноћи 24. фебруара 1852, у налету маније инспирисане религиозним заносом, спаљује други део "Мртвих душа" на коме је радио неколико година. Неколико дана касније, 4. марта 1852. године, преминуо је у Москви у 43. години живота од свесног гладовања, на рубу лудила.