Izvor: Objava, 29.Feb.2020, 12:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Књижевник и политичар Стјепан Митров Љубиша рођен је 29. фебруара 1824. у Будви. Син поморца, пореклом из Паштровића, основној писмености учио се у приватној италијанској школи у Будви. Касније је као самоук употпуњавао образовање. Године 1843. постао је секретар будванске општине. Од 1861. је представник бококоторског округа у Далматинском сабору у Задру и делегат овог Сабора у Царевинском већу у Бечу.

Основу Љубишине политичко-националне делатности чини борба против италијанштине у Далмацији, а за властито национално биће. Његова тактика у бечком Царевинском већу била је усмерена на добијање ситних политичких уступака од аустријске власти, ограничених на Боку Которску и Далмацију. До упознавања радова Вука Караџића развијао се под утицајем италијанске културе. Од тада се интересује за облике слободног народног стваралаштва. Књижевним радом почео се бавити већ 1845, када пише краћи етнографски спис о Паштровићима. Године 1851. објављује краћи чланак о Његошу - поводом његове смрти. Преводи у народном стиху Дантеа и Ариоста; 1866. сам пише спев "Бој на Вису" - одушевљен победом аустријске флоте над италијанском код Виса. Али књижевни глас Љубиша је стекао приповеткама из бокељске и црногорске средине, које је писао последњих година живота (1868-1878).

Изванредно познавање народне традиције и љубав према њој у основи су његових приповедака ("Шћепан Мали", "Продаја патријара Бркића", "Кањош Мацедоновић", "Скочидјевојка", "Поп Андровић нови Обилић", "Крађа и прекрађа звона", "Проклети кам", "Горде или како Црногорка љуби"), чије су најважније особине богатство језика, живописност приказивања, епска ширина и течност приповедања. Неке његове приповетке, као на пример "Кањош Мацедоновић", иду у најбоља остварења своје врсте у јужнословенској књижевности. У "Кањошу Мацедоновићу", причи о храбром и довитљивом Паштровићу који успева да доскочи превртљивим Млечићима, писац је подлом и лицемерном моралу завојевача супротставио чистоту и снагу народних етичких убеђења. Недовршена је остала Љубишина збирка приповедака "Причања Вука Дојчевића".

Умро је у Бечу 23. новембра 1878. године. Његови посмртни остаци су 1885. године пренесени и сахрањени испред Цркве Св. Тројице у Будви.