Izvor: Objava, 23.Feb.2020, 10:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЧУДНОВАТИ ДОЖИВЉАЈИ И ВЕСЕЛЕ ПУСТОЛОВИНЕ БАРОНА МИНХАУЗЕНА

Барон Хиеронимус Карл Фридрих фон Минхаузен родио се 10. маја 1720. на породичном имању Минхаузенових у Боденвердеру, на Везеру. Породица Минхаузен била је стара и угледна племићка породица из које је, поред Карла Фридриха, потицао и много познатији политичар Герлах Адолф фон Минхаузен, који је службовао код британског и ирског краља Џорџа II, основао чувени универзитет у Гетингену, а затим постао председник владе кнежевине Хановер.

Карл Фридрих је као тринаестогодишњи дечак постао паж на двору херцога од Брауншвајгаа, а у осамнаестој је ступио у руску војску, у коњичку регименту принца од Брауншвајга, с којим је отишао у Русију, и под грофом фон Минихом војевао против Турака; 1740. године царица Ана га је произвела у поручника, а десет година касније га је царица Јелисавета унапредила у чин коњичког капетана.

После тог унапређења, са тридесет година, барон Минхаузен се повукао на своје имање у Боденвердеру и ту живео окружен пријатељима, псима и коњима, проводећи време, као и остала властела, у лову, причама и пијанкама.

Барон је био ожењен једном Курланђанком с којом је живео у срећном браку, иако нису имали деце, преко четрдесет година; кад му је жена умрла, он се оженио једном седамнаестогодишњом девојком која га је упропастила у сваком погледу, материјалном и моралном. Водећи судски спор с овом женом око развода, умро је 22. фебруара 1797. године у Боденвердеру, у сиромаштву и душевним мукама.

О полугодишњим скуповима хановеранског племства, замирао је сваки разговор кад би барон почео да прича; духовит човек и добар забављач, барон је постао заштитни знак и набеђени аутор многих духовитих и невероватних прича које су се, крајем 18. века, причале на немачком језику.

Из фазе усмености, ове су приче, већ 1781. године, прешле у фазу писане, додуше, анонимне књижевности: те године је у берлинском часопису "VАDЕ-МЕCUМ ЗА ВЕСЕЛЕ ЉУДЕ" објављено шеснаест "пријатних шала" и "духовитих досетки" под насловом "М-х-ове приче", а две године касније објављене су још две "М-лажи". Аутор ових прича био је професор Распе.

Минхаузенови доживљаји остали би заборављени да двојицу даровитих људи није мучила иста невоља: немаштина. Притиснути немаштином и свакојаким другим недаћама које уз њу иду, професор Распе и песник Биргер записали су, обрадили и проширили приче које су у њихово доба колале као доживљаји барона Минхаузена и објавили их, анонимно, све у нади да ће се решити материјалних тешкоћа или их бар ублажити. Приче су се читале, али су од тих књига имали користи једино њихови издавачи; Распе и Биргер живели су у сиротињи до краја својих бурних живота који су, због таквих околности, трајали знатно краће - обојица су умрли 1794. године, три године пре главног јунака својих прича, барона Минхаузена.

Професор Рудолф Ерих Распе рођен је 26. марта 1737. године у Хановеру, у племићкој породици. Био је изузетно радознао дух - бавио се минералогијом, геологијом, вулканологијом и филологијом: превео је Лесинговог "Mудрог Натана" на енглески, на Канта је оставио утисак открићем постхумних Лајбницових списа, а Хердер је високо ценио његове преводе енглеских балада из збирке бискупа Перција.

Распе је 1767. године постао библиотекар и конзерватор збирке старина хесенског грофа у Каселу - звања су била звучна, плата бедна, а Распеова расипничка страст прилична. Пошто је запао у дугове, одлучио је да се избави продајом већег броја златника из збирке која му је била поверена на чување; захваљујући уредно вођеном каталогу, који је сам установио, Распеова подвала је откривена и њему ништа друго није преостало него да побегне у Велику Британију.

У Великој Британији је још пре свог доласка уживао углед због својих природословних и нумизматичких расправа које су му биле отвориле врата Rоyаl Sоciеty - Краљевске академије - да би му та иста врата затвориле његове махинације о којима је допро глас до острва.

Својим научним радом успео је да прекрије почињене грехе, па му је 1788. године додељено звање "Fоrеignеr оf Mеrit аnd Distinctiоn" - нека врста британске Легије части - што његовог кројача није спречило да га отера у затвор због неизмирених дугова. У Ирској, где се бавио отварањем рудника угља и бакра, задесила га је епидемија шарлаха од које је и умро 1. новембра 1794. године у Киларнију.

Распе би био безначајан да није аутор књиге која се, почев од краја 1785. године, почела појављивати у више издања и под различитим насловима, па чак и под насловом "Обновљени Гуливер или порок лагања".

На оригиналном издању из 1786. године стоји: "Bаrоn Мunchаusеn's Nаrrаtivе оf his mаrvеllоus trаvеls аnd cаmpаigns in Russiа". Каснија издања проширена су поморским доживљајима што је и разумљиво, с обзиром на интересовање и укус публике у Великој Британији.

Први анонимни немачки превод анонимне енглеске књиге појавио се, такође, 1786. године, а проширено ново издање изишло је две године касније; ни у овом издању нису били наведени аутор, издавач и стварно место издања књиге - уместо Гетингена, стајало је: Лондон.

За ову игру скривалица и Распе и Биргер имали су своје разлоге: Распе је мислио да би му појављивање имена на књизи популарног садржаја штетило у научном свету.

Биргер се клонио славе преводиоца и аутора прича о доживљајима барона Минхаузена јер је страховао да му та слава не засмета у његовом професорском позиву. Кад је у једној савременој рецензији књига о Минхаузену оцењена као "бедан спис", поготову није имао разлога да истиче своје ауторство, што не значи да је у својој великодушности морао да оде толико далеко да свом издавачу уступи приче о Минхаузену без икаквог обештећења, као што је учинио, из разлога што му се овај нашао при руци у ранијим финансијским невољама.

Аугуст Биргер, рођен 31. децембра 1747. године у Молмерсвендеу, био је један од најзначајнијих песника из периода такозваног штурмундранга, који је претходио периоду романтизма. Његове баладе, међу којима је најпознатија "Леноре", спадају у сам врх немачке поезије. На Биргерову поезију значајно су утицале енглеске баладе из збирке бискупа Перција које је, као што је већ речено, Немцима приближио управо Распе, а посебно их величао Хердер.

Биргер је, као и Распе, живео у тешким финансијским невољама, а као и Минхаузен, у несрећном (трећем) браку који му је, уз оштру Шилерову критику његове поезије, знатно скратио живот: умро је у Гетингену 8. јуна 1794. године, у 47. години живота, од туберкулозе.

За коначан облик прича о Минхаузену најзаслужнији је Биргер: он није само допунио Распеову верзију својим оригиналним причама, већ им је удахнуо стилску лакоћу и елеганцију, хумор и маштовитост досетки.

Најбоље објашњење књижевног успеха ових прича садржано је у једној од њих, у оној где се барон спасава из мочваре, вукући себе за перчин.

У овој слици врхунске човекове способности да самоме себи помогне, и буде видар сопствених невоља и несрећа, изражен је вечни и универзално разумљиви дух Минхаузенових лагарија; оне су покушаји прекорачења ограничености људских моћи, оптимистички и ослободилачки искорак у царство слободе и неусловљености који је, одвајкада и свагде, ипак било најлакше учинити у причи, у књижевности.