Izvor: Objava, 06.Jan.2020, 01:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МАТИЈА АНТУН РЕЉКОВИЋ

Доба Просвећености, када се људска мисао бори за ослобођење од притиска феудалне идеологије, обухвата цео XVIII век. Нова схватања доносила је грађанска класа, која је у том тренутку својом идеологијом у многом погледу изражавала тежње и осталих друштвених слојева који су били угњетени од владајуће класе у феудализму - племића и високих црквених главара.

Доба Просвећености имало је свој почетак у оним земљама у којима су друштвене прилике најпре тражиле промену дотадашњег стања и односа у друштву, па су се у њима најпре и развила нова схватања и нове идеологије. У то време су то биле Велика Британија и Француска. Међутим та нова схватања ширила су се и преко граница тих земаља, те је идеологија доба Просвећености, у већој или мањој мери, прихваћена и у другим земљама. Али је она доживљавала у њима ове или оне промене које су изискивали специфична историјска ситуација и односи класних снага у свакој од тих земаља посебно.

Просвећеност у Немачкој (тамо је добила назив Аufklärung) развијала се под француским утицајем у првом реду у Пруској под владом Фридриха Великог, али ту већ није имала ону ширину коју је ова струја имала у културном животу Француске. У Аустрију су ова схватања продирала спорије и била су још непосредније повезана с двором апсолутистичког владара и од двора ограничавана на оне елементе у тој идеологији који су одговарали апсолутном владару. Зато је и схватљиво што се писац и војник Матија Антун Рељковић са идеологијом доба Просвећености упознао тек боље у Немачкој а не у Аустрији иако је крај у коме је рођен и у коме је живео потпадао под аустријску власт.

Рељковић је рођен 6. јануара 1732. године у селу Свињару, које се налазило у саставу славонске Војне границе. Отац му је од обичног редова успео да постане официр.

Основне науке свршио је у фрањевачком самостану у Цернику, а затим са шеснаест година ступио у војску као редов у домаћој граничарској регименти. Како је био способан и, за тадашње прилике, образован, убрзо је постао официр. Као потпоручник пошао је у Седмогодишњи рат (1756-1763) који се водио између Аустрије и Пруске због Шлеске. Крајем 1757. године био је заробљен.

Као заробљени официр у Франкфурту на Одри боравио је у кући образованог Немца и ту се не само боље упознао са тадашњом немачком културом, него и са француским језиком и културом - јер је ондашња Фридрихова Пруска била у погледу културе оријентисана према Француској. Али, поред књига, на њега је веома јак утицај оставио напор Пруске око рационалног унапређења привреде. Његов завичај, Славонија, указала му се онда у свој својој беди и заосталости, када ју је упоређивао са Пруском, у којој су се већ јављали резултати напора на унапређењу пољопривреде.

Славонију су, наиме, у току XVI века освојили Турци, и она је до краја XVII века остала под њиховом влашћу. Но и после ослобођења од Турака у њој се није побољшало стање.

Подстакнут неким делима писаним са сличном наменом, Рељковић је при повратку у завичај донео своје дело "Сатир илити дивји човик", које је одштампано у Дрездену 1762. године.

Нови друштвени односи и потреба да се капиталистички начин производње учврсти и даље развија захтевали су у том тренутку дизање културног нивоа не само грађанства него и широких маса. У том правцу требало је да делују школе, које се у то време све више отварају, али је у том правцу требало да делује и књижевност, те је она у знатној мери имала дидактичан карактер (тј. од једног књижевног дела тражило се у првом реду да буде поучно). Писци најчешће сматрају својом најважнијом дужношћу да поуче, да се боре против разних предрасуда, сујеверја, празноверица, бесмислица и рђавих навика и обичаја, који су били дубоко укорењени.

У ту врсту писаца спада и Рељковић. Он се не бори против догматизма вере, не обрачунава се с црквом заступајући атеизам или материјализам као неки француски мислиоци и писци тог раздобља у Француској. Он се бори да своје Славонце дигне из заосталости и беде, да их просвети уверавањем о потреби школа и знања уопште за свакога, па и за најобичнијег сељака. Зато је његово дидактичко дело "Сатир", у ствари, књижевно средство за борбу против заблуда, предрасуда, празноверја и осталих рђавих навика и обичаја.

Ово његово дело, које је било штампано у 1.500 примерака, што је у оно време представљало велики тираж, убрзо се раширило по Славонији и стекло популарност.

У то време у напреднијим земљама економска меркантилистичка теорија, према којој основно богатство једне земље јесте новац, бивала је све више потискивана новом економском теоријом која је названа физиократском. Ова нова теорија полазила је са становишта да право богатство није ни сребро ни злато него природни производи добијени пољопривредним радом. То схватање које ће двадесетак година касније енергично заступати и аустријски владар Јосиф II (владао 1780-1790), било је такође једна од идејних основа у његовом "Сатиру", а и у неким другим његовим делима.

У свом "Сатиру" Рељковић баца кривицу на Турке не само због економске заосталости Славоније него и због опадања морала, мноштва рђавих обичаја, опште културне заосталости. Од Турака су Славонцу остале "вражје скуле" - прело, коло, посело, диван - које писац сматра извором порока на селу, и прилике се неће изменити на боље "докле годир скуле не помеће, којено су од закона ступи". Излаз из таквог стања види Рељковић у отварању школа. Као човек доба Просвећености он дубоко верује у то да ће школа научити народ разборитом и разумном животу, али он није присталица најрадикалнијих струја свога времена и не жели да раскине са вером и црквом.

Казујући своја схватања и дидактичне намере у облику песама, Рељковић употребљава десетерац, народу толико близак, да њиме изрази своје просветитељске идеје. Сатир је личност кроз чији говор песник износи оно што он хоће да приговори Славонцу, као и оно чему хоће да га поучи.

Рељковић је "Сатира" издавао два пута (друго издање у Осијеку 1779. године). У другом издању дело је знатно проширено.

Рељковићев "Сатир" је наишао на добар пријем због народног духа, непосредности и једноставности, али је доживео и оштру критику. Критика је углавном дошла из редова свештеничких, у првом реду калуђерских. До појаве Рељковићева "Сатира" књижевност у Славонији је била потпуно у рукама свештеника. Тај свој монополски положај у културном животу свештенство није тако лако хтело да испусти из руку, па су и Рељковићеве умерене рационалистичке идеје постале предмет напада, мада, као што је већ речено, Рељковићев рационализам није имао за циљ раскид с њим.

Због тог свог поштовања према вери био је, опет, с друге стране критикован од једног граничарског официра, који му је приговорио што се у "Сатиру" позива на Свето писмо.

Имајући у виду у првом реду своју намеру да критикује извесне појаве у животу Славонаца и да своје земљаке поучи свакодневном животу, Рељковић се више старао да што јасније искаже своју дидактичну тенденцију него да створи и снажно уметничко дело. Зато "Сатир" и поред местимичних живих описа посела, описа Славоније, и поред хумора и комике и неких других елемената није велико уметничко дело. Али оно има историјски значај, јер је у њему дат живот славонског села и сељака са много слика из тадашње славонске стварности.

Рељковић није написао само "Сатира" него је дао још низ дела, али она нису оригинална као то прво дело. То су углавном преводи, које је радио из побуда да просвети и унапреди своје земљаке.

Ради стицања опште слике око просвете у доба Просвећености треба рећи нешто и о том његовом раду.

"Нова славонска и нимаћка граматика" имала је да послужи поправљању језика, нарочито његовом чишћењу од турских речи, а затим да помогне Славонцима у учењу немачког језика, а Немцима у учењу "славонског" језика. Ова књига је доживела три издања.

"Овчарница" је превод с немачког и имала је да послужи унапређењу овчарства.

"Постанак наравне правице" је, као и "Граматика", у ствари школски приручник. Он је преведен с латинског.

Као и многи други писци доба Просвећености, и Рељковић је преводио басне, јер је ова књижевна врста нарочито погодна за моралне поуке. Тај његов рад остао је после његове смрти у рукопису. Своје преводе Езопових басана био је наменио "за славонску у школу ходећу дицу", преводе Федрових басана онима "који су пак мало већји и научнији", а за оне који су "научени и политици" превео је Пилпајеве басне.

"Наук политичан и моралски" је збирка мудрих реченица и изрека, која је остала у рукопису заједно с баснама.

"Нек је свашта или сабрање паметних ричи" је збирка разних анегдота, обично краћих, и дужих прича са моралном тенденцијом. Ту Рељковић иступа као моралист, што је сасвим у складу са општим његовим схватањима.

Сав овај његов рад настао је у времену од његовог повратка до смрти. За то време Рељковић је напредовао до чина капетана, па је затим пензионисан, али је, кад је за то настајала потреба, био ипак и касније позиван на разне дужности. Умро је у Винковцима 22. јануара 1798. године.

Цело његово дело настало је из веровања у снагу знања и школе, у могућност народног просвећивања и моралног васпитања. Његова идеолошка схватања нису прелазила оквире које је добу Просвећености у хабзбуршким земљама давала државна власт под владом Марије Терезије, а његова књижевна делатност значајнија је по уношењу нове тематике у тадашњу славонску књижевност него по осталим компонентама које сачињавају уметничку вредност књижевног дела.