Izvor: Objava, 14.Dec.2019, 06:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

АНДРИЈА КАЧИЋ МИОШИЋ

Фрањевац, свештеник, професор филозофије и теологије, народни просветитељ и историчар Андрија Качић Миошић спада у ред књижевника који по своме раду стоје на средини између народне и уметничке књижевности; они значе прелаз од народне ка уметничкој књижевности.

Качић је родом из села Бриста крај Макарске из породице која је, како сам вели, "племенита" и имала "старе кнезове". Рођен је 17. априла 1704. године. Народна традиција је у том крају Далмације била врло јака и Качић је још од детињства понео такво осећање народа. Из села је послат у фрањевачки манастир Заострог да се школује за редовника. Ту је учио теолошке науке, латински и италијански и заредио се у шеснаестој години. Како је био добар ђак, веома живе интелигенције и интересовања, послат је на даље школовање у Будим, где је проборавио седам година учећи богословске науке и филозофију. И тамо је био један од најбољих ђака. По повратку у домовину био је наставник богословских и филозофских наука младим клирицима у манастиру Заострогу и вршио разне редовничке дужности. У манастиру Заострогу је и умро 14. децембра 1760. године.

Осим разних богословско-филозофских дела која су настала као плод његовог наставничког рада ("Корабљица"), Качић је написао своје најзначајније дело "Разговор угодни народа словинскога", који је за живота његова доживео два издања (1756. и 1759, оба у Венецији). То је у ствари стихована хроника историјских догађаја Јужних Словена. У њој је дат скоро систематски преглед главних догађаја у прошлости Јужних Словена, нарочито оних догађаја који су по личностима више везани за Далмацију, од најстаријих времена па све до његових дана. Поред значајних догађаја и личности у његовој књизи се налазе и песме о савременицима, о локалним знаменитостима и догађајима.

Качићево дело "Разговор угодни" или "писмарица", како је оно у народу било познато, рађено је у десетерцу; из народних песама није позајмио само облик но и поступак, и израз и фразеологију. Али се Качић разилази у схватању улоге коју песма има да изврши. Он своју збирку песама пише за "сиромахе, тежаке и чобане" да их обавести о историји њихова народа, да им пружи историјску истину; за навођење догађаја и личности из историје он тражи историјске потврде у писаним домаћим и страним изворима, али и у народној традицији. Његове песме су попраћене историјским објашњењима у виду увода у песму. Стога она представља историјски извор. Качић је у циљу историјских обавештавања узимао старе архиве, породична писма, документа итд. и често то наводи у песмама као доказ о веродостојности својих казивања. Он је у "Разговору" објавио и мали број изворних народних песама (о граду Задварју; о драгоман-девојци; о женидби Сибињанин Јанка). Песме које је испевао сам Качић немају уметничку вредност, али је ова збирка песама извршила знатну улогу у чувању историјске традиције Јужних Словена. Она је била широко популарна на словенском југу, подједнако омиљена и код католика и код православних и представљала за неуки народ дуго времена једино врело из којег се, поред народног предања, сазнавала народна прошлост.