Izvor: Objava, 14.Nov.2019, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ

Сликар, графичар и фотограф Анастас Јовановић је рођен 1817. у вароши Враци у Бугарској, која је тада била део државне територије Турске царевине. Отац га је довео 1826. у Београд где је остао за увек. Учио је школу, а потом терзилук, али како је у то време била у Београду основана Државна штампарија, Јовановић је показао нарочити интерес за тај посао и убрзо био примљен у штампарију као словоливац. Доцније је почео да ради печате за разна надлештва. Када је 1838. кнез Милош Обреновић наредио да се у кратком року одштампа српски буквар, то се могло остварити само захваљујући Јовановићу који је нацртао моделе слова за ливење. Кнез Милош је био веома задовољан овим Јовановићевим радом, па га је послао у Беч да студира графичке вештине (бакрорез) на бечкој академији.

Јовановић је стигао у Беч јула 1838. и ступио прво у школу цртања при академији код професора Карла Гзелхофера. Године 1840. почео је да учи литографију код литографа Јохана Штадлера. У Бечу ће, међутим, видети и прве дагеротипије које је цару Фердинанду на поклон послао Луј Дагер, изложене у Академији Св. Ане. Тако се заинтересовао и за фотографију.

Пошто је бечки професор Јозеф Пецвал дизајнирао портрет објектив, а оптичар Фридрих Фохтлендер га изградио и уградио у камеру, Јовановић је уз помоћ пријатеља успео да је купи за сто форинти (записао је у "Аутобиографији" уз речи "у целом славенском свету ја сам први који сам почео да се занимам фотографијом").

За његов даљи рад битно је и пријатељство с кнезом Милошем, који је после повлачења с власти дошао у Беч где му је Јовановић био од помоћи. Када је 1842. била збачена династија Обреновића у Србији и млади кнез Михаило се придружио оцу у изгнанству, Јовановић је као присталица свргнуте династије изгубио помоћ коју је примао као државни питомац. Захваљујући бечким пријатељима он је ипак остао у Бечу на даљим студијама. За то време био је присно везан са кнезом Милошем, кога је пратио на његовим путовањима по Немачкој.

По завршетку студија 1846. Јовановић почиње да припрема издавање дела "Споменици србски", жени се, добија сина Косту (Константин Јовановић пројектовао је, између осталог, зграду Народне банке у Београду и Народно собрање у Софији), ради на свом повратку у Србију, који му Александар Карађорђевић коначно (1850) и одобрава. Отада се налазио у коректним односима са властима у Србији све до 1858.

У складу с романтичарским схватањима епохе и растом и развојем националних идеја током 19. века Јовановић је извео низ литографисаних визуелних представа историјских догађаја и личности и значајних савременика у функцији популаризације српске историје и нације међу којима су најпознатији "Споменици србски" и "Срби око гуслара".

После Светоандрејске скупштине 1858. која је вратила династију Обреновића на престо, Јовановић напушта Беч и долази у Србију са кнезом Михаилом, код кога је постао управник двора. Због обавеза, међутим, престаје да слика и црта, као и да се занима за литографију, али своју велику љубав - фотографију - не напушта.

После убиства кнеза Михаила, Јовановић је напустио дворску службу и углавном живео повучено у својој кући у Косовској улици у Београду, дружећи се с пријатељима: Марком Стојановићем, вицегувернером Народне банке, кога уводи у чаробни свет фотографије, сликаром Стевом Тодоровићем, писцем Милованом Глишићем...

После смрти прве жене у Бечу, оженио се 1868. у Београду Немицом Маријом Штенц с којом је имао двоје деце, сина Јована (постао је хемичар) и кћи Катарину. Његова кћерка Катарина Јовановић превела је на немачки језик Његошева дела "Горски вијенац" и "Лучу микрокозма", песме Косовског циклуса и "Антологију југословенске књижевности" коју је сама написала.

Анастас Јовановић је умро 14. новембра 1899. у својој кући у Београду, окружен својом децом.