СЛИКАРСТВО

Izvor: Objava, 02.Nov.2019, 12:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СЛИКАРСТВО

Постоје различите врсте слика. Оне се разликују по стилу, тематици, техници и по величини. Неке слике су довољно мале да могу стати на длан, док су неке тако велике да прекривају читаве зидове и таванице величанствених цркава и палата.

Уметници су користили разноразне материјале и алате у свом стваралаштву. Већина слика рађене су уљаним бојама на платну. Овакав начин сликања је постао омиљен у 15. веку, и остао је најзаступљенији до данашњих дана. Главни разлози томе су издржљивост и дуготрајност материјала. Сликарско платно је груба тканина од памука или лана, која се с лакоћом може исећи на било коју величину и у било који облик. Оно је знатно лакше од дрвених плоча које су се раније користиле као подлога за преносиве слике. Уљане боје настају мешањем пигмента с ланеним, или неким другим уљем биљног порекла. Овом врстом боје могуће је створити различите утиске. Уметник може да посвети сате тананим и тачним детаљима, а може и грубим, брзим потезима четке нанети боју на слику. Прелази између боја могу бити једва приметни, или, пак, потпуно супротстављени.

Уљаним бојама су, као најчешће коришћене, претходиле темпере. Код њих се као основа користи јаје уместо уља. Темпером се могу истаћи ситни детаљи. С њима је, додуше, било теже него с уљаним бојама постићи прелазе између боја. Уметници су то постизали постепеним наношењем боје мноштвом ситних потеза четком.

Постоје још две сликарске технике које су биле веома важне за историју уметности: фреско сликарство и акварел (водене боје). Фреско сликарство се користи у осликавању зидова, док су водене боје најчешће коришћене за сликање на хартији мањих димензија. За водене боје се као основа најчешће користи гумарабика, а растварају се у води. Њима се може сликати прилично брзо па су погодне за прављење скица у природи. Текстура хартије се обично назире испод бојеног слоја, што уме да остави леп утисак. За ову сликарску технику потребно је имати сигурну и вешту руку јер се грешке тешко исправљају.

Пигменти који се користе у прављењу боја настају од разних материјала, као што је глина, камен, руде метала и минерали. Јарка плава, звана ултрамарин, настаје дробљењем једне ретке врсте камена, која се зове лапис лазулија.

Данас се боје купују у згодним пакетима. Раније су уметници морали сами да дробе пигменте и мешају боје, или су их куповали у кабастим врећицама. Ове врећице је било тешко држати затвореним пошто би једном биле отворене. Тубе за боју је 1841. године осмислио Џон Ранд, амерички сликар који је радио у Лондону. Овај изум је олакшао сликање у природи.

Четрдесетих година прошлог века уметници су почели да користе нову врсту боја, акрилике. Они имају неке особине уљаних боја, али су растворљиве у води и суше се много брже. Није прошло много, а акрилици су постали омиљене боје међу сликарима. Многи уметници радије користе акрилике него уљане боје.

Без обзира на то која се врста боја користи, веома је битно да површина на коју ће се та боја наносити буде правилно припремљена. Уколико подлога није добра, бојени слој може да отпадне, а боја може да изазове труљење слике. Поред платна, дрвета, хартије и зидова, уметници користе и друге површине за сликање. Ту спадају метал (најчешће бакар), стакло, шкриљац и слоновача (нарочито коришћена за минијатурне портрете). Платно се обично прекрива смешом која је слична лепку. Она спречава платно да убије превише боје.

Иако неки сликари користе ножиће за палету или (у случају великих површина) ваљке како би наносили боју, четкице су главна сликарска алатка. Оне се најчешће праве од длаке јазавца, магарца, мачке, хермелина, ласица и камила. Чекињасте четкице праве се од јаких и издржљивих длака свиње. Мекане четкице за аквареле обично се праве од длаке са врха репа ласице. У последње време многе четкице се праве од најлона.

Многи су разлози због којих људи сликају. Данас је сликање многима разонода и вид опуштања. У прошлости је, с друге стране, готово свака слика била поручена с одређеном наменом и често унапред одређеним местом на коме ће стајати. Најстарије слике прекривају унутрашњост пећина и стари су око 30.000 година. Људи су их сликали као део обреда којим су призивали помоћ у наступајућем лову. Вера је играла велику улогу у сликарству многих култура широм света. У Европи је то била готово једина тема у времену од пада Западног римског царства до ренесансе, то јест, од 5. до 15. века.

Вера је имала снажан утицај на животе људи тог времена. Зграда цркве би обично била највеће здање у месту, и људи су с поносом улагали много труда да је среде и украсе. У време када су многи били неписмени, слике у црквама су преносиле и објашњавале предања из Библије.

У сликарству током 15. века почињу да се појављују друге теме. То су углавном портрети и митолошке сцене. Митологија је била главни предмет у сликама античких Грка и Римљана. Сандро Ботичели био је први уметник који је после античког доба сликао велике, величанствене митолошке сцене. Предео и мртва природа, две најомиљеније теме у савременом сликарству, постају уобичајене у Европи тек после 17. века. На другим местима, поготово у Кини, ове теме су дуго пре тог времена биле омиљене.

Сликање предела и мртве природе доживело је процват у Низоземској у 17. веку. Иако су само најбогатији грађани могли себи да приуште услуге славних сликара, житељи из свих слојева низоземског друштва волели су да имају слике које су им красиле домове. Овакве слике нису биле рађене по поруџбини већ су биле сликане и продаване као било који други производ.

Уметници су морали да стварају слике које ће бити допадљиве људима. Тако су једино могли да зараде за живот. Било је и оних који су почели да гледају на сликање као на начин испољавања сопствених осећања везаних за свет који их окружује. Велики уметници су кроз своја дела изражавали своју личност, без обзира на тему слике. Сликари су тек у 19. веку постали свесни потребе за самоизражавањем. Тада тема и предмет сликања падају у други план, док начин на који ће уметник сликати слику постаје најбитнији вид стваралаштва. Овај нови правац водио је ка потпуном нестанку потребе за предметом сликања и настанку такозваног апстрактног сликарства. Отада линије, облици, шаблоне и текстуре постоје сами за себе. Сврха им више није да прикажу стварни свет. Око 1910. године настале су прве потпуно апстрактне слике. У том раздобљу овај вид сликарства постаје најраспрострањенији у свету уметности.

Личност уметника огледа се како у стилу сликања, тако и у избору предмета сликања. Стил је препознатљив начин на који се нешто ради, па тако и уметници имају свој јак, препознатљив израз. На пример, Ботичели је имао изузетно нежан стил, док је Ван Гог препознатљив по грубим, јаким потезима четке којима су стваране текстуре дебелих слојева, често јарких боја. Одувек су постојали и они уметници који су покушавали да подражавају туђи стил, али стручњаци без много тешкоћа препознају слику која је пресликана.

Поред личног стила уметника, постоје и друге врсте стилова у сликарству. Општа подела стилова заснива се на националној и обласној припадности. Тако је, на пример, кинеска слика потпуно другачија од европске слике. Кинеске слике су, пре свега, израђене у другој техници. Оне су налик цртежу мастилом на хартији и показују потпуно другачији приступ животу. Разлике међу сликама обично упућују на то да оне потичу из одређених земаља или области. Исто тако, постоје разни начини да се одреди време у коме је нека слика настала. Сликари из једног раздобља обично су имали сличне погледе на свет, који су били везани за опште ставове, а не за одређена поља занимања. Понекад су се уметници истомишљеници окупљали у групе и тако, заједно, истраживали начине сликања у неком стилу. Једну од најпознатијих група - или школа - сликарства створили су импресионисти у Француској у 19. веку. Чланови ове школе имали су за циљ одвајање од устаљених облика у сликарству. Сликама су желели да на потпуно нов начин опишу живот и свет који их је окруживао, а нарочито су волели да сликају лагодне призоре из живота. Уместо да с сликају детаљне призоре, они су покушавали да пренесу импресије - утиске с којима се људско око сусретало у сваком тренутку. Сликали су широким потезима светлих и јарких боја, које су се преливале, тако стварајући магловите прелазе између светла и сенке. Моне је био један од највећих сликара импресионизма.

У почетку многи људи су се згражали над сликама импресиониста. Говорили су за њих да су грубе и пренакићене. Данас су оне међу најцењенијим од свих слика. Оне су помогле људима да сагледају лепоту светла, покрета и боја.